"UNIŠTIO MI JE ŽIVOT" Srpkinja se udala za Hercegovca, život joj je postao PAKAO: "Na prevaru me oženio zbog MAJKE"

Mnogi ljudi u brak ulaze sa iskrenom namerom da grade stabilan odnos, porodicu i zajedničku budućnost, ali se ponekad već nakon venčanja suoče sa činjenicama koje do tada nikada nisu bile otvoreno izgovorene. U takvim situacijama razočaranje i osećaj izdaje često pogađaju jače nego bilo šta drugo, ostavljajući duboke i trajne posledice po odnos.

Jedna takva ljubavna priča sačekala je i Srpkinju koja je na sajtu "Ispovesti" detaljno opisala kako je, kako tvrdi, ušla u brak iz ljubavi, a tek nakon svadbe saznala da se od nje očekuje nešto što joj je suprug mesecima prećutkivao - da preuzme brigu o dementnoj svekrvi.

"Udala sam se iz ljubavi, želela sam decu i porodicu a on na prevaru se oženio da mu se brinem o dementnoj majci od 60 godina koja može tako živeti bar još 15-20 godina a neće u dom. I to naravno posle svadbe saopštio i krenule su svađe oko toga. Kaže nije sa mnom ušao u biznis pa da o tome govorimo pre braka.

Inače majka mu je 20 godina razvedena i živi u Hercegovini sa sestrom tako da nisam znala u kakvom je tačno stanju a pojavila se samo na venčanju", napisala je ona.

"Ali to nije sve"

Međutim tu se problemi nisu zaustavili. Kako je otkrila, pored problema sa majkom, navodno, otkrila je i da je novopečeni muž vara i da su zbog toga već u fazi razvoda.

"Ubrzo je našao ljubavnicu, medicinsku sestru koja radi u tri smene, razvedena i ima sina. Kaže brinuće se o njegovoj majci kao o svojoj. Dok ovo pišem on se sa mamom preselio u njen iznajmljen stan i naš razvod je u toku", piše ona.

Na kraju priznaje, najviše je boli osećaj izdaje i činjenica da je izgubila veru u ljubav i brak.

"Ja monstrum a ljubavnica svetica"

"Ne razumem zašto u startu nije bio iskren, zašto mi je ovo uradio da sam pred svima ja monstrum koji neće svekrvu a ljubavnica svetica. Mogao je tražiti takvu ženu i naći je umesto što mi se pos*** u život i ubio veru u brak", zaključila je ona.

"Ćuti, spasila si se"

U komentarima ispod objave povela se žustra rasprava, a mnogi su priznali da su i sami čuli za slične slučajeve ili da su i sami kroz izdaje prošli već na samom početku braka. Ipak, deo njih smatra da bi žena trebalo da bude zahvalna što je istina izašla na videlo na vreme.

"Ćuti, spasila si se budale. Pusti ga neka priča o tebi šta hoće, ti furaj svoju verziju priče i to je to. Tek trebaš shvatiti kolikog si se problema i stresa rešila, curice draga", napisala je jedna korisnica.

"Porodica muža se upoznaje pre venčanja"

S druge strane, mnoge je šokirala činjenica da mlada pre braka, kako navodi, nije upoznala kompletnu muževljevu porodicu, niti znala u kakvom je zdravstvenom stanju njegova majka.

"Ne shvatam kako nije spominjao majku pre braka, kako je niste posetili", "Ne znam kako si se uspela udati za nekoga, a da mu nisi upoznala porodicu, pa nisu u Australiji nego u Hercegovini", "Porodica muža se upoznaje pre venčanja", glasili su samo neki od njihovih komentara.

POGLEDAJTE I - NIJEDNA NIJE HTELA DA MU MUZE KRAVE, PA JE OŽENIO ALBANKU AURELU Rodila je čak četvoro dece, A ONDA JE OTKRILA...

Na mapama Srbije još uvek postoji na hiljade sela, ali u mnogima od njih život tinja tiho, gotovo neprimetno. Kuće su tu, dvorišta pokošena, staje pune posla – ali ono što nedostaje jesu mladi glasovi, dečija graja i, možda najvažnije, žene koje bi u tim kućama započele nove porodice. Dok gradovi rastu, sela ostaju bez stanovnika, a posebno bez devojaka spremnih da u njima grade budućnost.

Problem nije samo ekonomski. On je duboko društveni i emotivni. Sve više muškaraca u selima ostaje samo – ne zato što ne žele porodicu, već zato što nemaju s kim da je zasnuju.

Prema podacima Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), u srpskim selima živi oko 250.000 neženja. Od tog broja, čak 200.000 je iz juga Srbije, pre svega iz okoline Leskovca.

S druge strane, oko 100.000 žena u ruralnim sredinama još uvek nije pronašlo životnog partnera. Iako se na prvi pogled čini da se brojevi "poklapaju", stvarnost je mnogo složenija. Žene sve češće napuštaju sela i odlaze u gradove ili inostranstvo, tražeći sigurnost, posao i drugačiji način života.

Selo Međani: gde ima momaka, ali nema mladenki

U selu Međani, kako kažu meštani, devojke gotovo da ne dolaze.

U tom mestu živi oko 40 muškaraca starijih od 40 godina, ali i dosta mlađih – između 25 i 30 godina – koji nemaju s kim da zasnuju porodicu.

"Ovde ima žena za flert, ali ne i za brak. Dok je veza – sve ide. Kad spomeneš brak, onda više neće da se udaju", pričaju momci iz sela.

Jedino mesto okupljanja je prostor ispred prodavnice. Nema kafića, nema društvenog života, nema prilika za upoznavanje. Siromaštvo i udaljenost od grada dodatno pogoršavaju situaciju.

Do najbližeg grada treba najmanje pola sata vožnje, a devojke koje bi bile spremne da se presele – jednostavno se ne pojavljuju.

"Išao bih gde god treba, samo da nađem ženu"

Branislav Đikić nije želeo da bude deo poražavajuće statistike. Sa 51 godinom odlučio je da sudbinu uzme u svoje ruke.

- Kada sam ostao sam, video sam da nema života bez supruge. Tražio sam pasoš na brzi postupak, rekao sam da hoću da se ženim. Kada su me pitali da li ima žena u Srbiji za mene, rekao sam ne. Gde god treba ići ću da je nađem - Ukrajina, Rusija, Albanija Rumunija, Makedonija... Neka će da pristane - kaže Branislav Đikić.

I – pristala je.

Ljubav bez granica: supruga iz Albanije

Branislav je sreću pronašao u Albaniji. Njegova supruga Aurela danas živi s njim na selu u Srbiji. Govori srpski, radi vredno i ne krije da joj život na selu nije stran.

- Od početka bilo je malo teško, posle nije toliko teško bilo. Radi se dosta, ali nije loše, nije sjajno, ali nije ni loše. I u Albaniji sam živela na selu, ali nismo imali ništa. Radila sam dve godine u fabrici i to je to. - Ko hoće, izvolte, ko neće - doviđenja, ćao. Suprug mi mnogo pomaže, ne radim samo ja - kaže ova vredna žena - kaže Aurela.

Na pitanje da li joj smeta što druge žene ne žele u selo, odgovara jednostavno: "Ko hoće – izvolite. Ko neće – doviđenja, ćao."

Branislav za suprugu ima samo reči hvale: "Nigde nije idealno, ali ona jeste. Sve radi. Malo ko bi danas pristao da muze krave. Naše devojke neće uopšte da žive na selu."

Danas imaju četvoro ćerki i sina – porodicu kakvu je Branislav dugo sanjao.

Komšije bez nade: "Bolje da dođu Albanke nego niko"

Njihov komšija Bojan Pešić, međutim, još uvek nema takvu sreću.

"Roditelji uče ćerke da ne treba da se muče, nego da idu u grad. Tamo će možda i da trpe, ali neće doći na selo", kaže on.

Za njega je stvarnost surova: "Bolje da dođu i Albanke nego niko. Samo da selo ne izumre."

Sela između tradicije i nestanka

Priča iz Međana nije izuzetak, već pravilo u mnogim krajevima Srbije. Dok sela ostaju bez žena, porodica i dece, budućnost ruralnih sredina postaje sve neizvesnija.

Bez mladenki – nema svadbi.

Bez svadbi – nema dece.

Bez dece – sela polako nestaju sa mape.

Ovo više nije samo pitanje ljubavi. Ovo je pitanje opstanka.

POGLEDAJTE I - ČASLAV JE 6 PUTA IŠAO U ALBANIJU DA SE ŽENI, A ONDA JE UPOZNAO LEONORU: Nije ni slutio ŠTA ĆE JOJ PASTI NA PAMET!

Mešoviti brakovi na Kosovu nisu retkost, ali svaki nosi svoju posebnu priču. Jedna od onih koje tiho, ali uporno ruše predrasude dolazi iz sela Skulanovo, nedaleko od Lipljana. Tu već više od deset godina zajedno žive Časlav i Leonora Todić, Srbin i Albanka, supružnici i roditelji dvoje dece, koji su ljubav stavili ispred politike, siromaštva i razlika.

Njihov brak krunisan je ćerkom Lenom i sinom Ognjenom, a iako žive skromno, od minimalca i poljoprivrede, kažu da im je najvažnije to što su zajedno i složni.

Da bi pronašao životnu saputnicu, Časlav Todić je čak šest puta putovao u Albaniju. Kako sam kaže, na tu ideju došao je uz pomoć poznanika i posrednika, a putovanja nisu bila ni laka ni kratka.

"Dođe, uzme me ovaj iz Prizrena, u Lipljane kolima, pa sa njim za Albaniju. Tamo nas čeka drugi čovek. Sviđa se, ne sviđa se, jedan put, drugi put, treći put… šesti put je bilo sreće. Tu je dao Bog dvoje dece, sina i ćerku", priča Časlav.

Odluka da se oženi Albankom nije naišla na protivljenje u porodici. Naprotiv.

"U moju odluku niko nije mogao da se meša, ni pokojni roditelji, ni brat. Kada čovek odluči da se oženi, nije bitno koje je žena vere ili nacije. Bitno je da se živi kako treba i da Bog da porod i decu", kaže Časlav, dodajući da danas žive od njegove plate i rada na imanju, jer Leonora ne može da se zaposli.

Život srpske snajke bez dokumenata

Kada se Leonora doselila u Skulanovo, nije znala ni reč srpskog jezika. Prvi meseci bili su najteži.

"Kada sam se udala nisam znala srpski. Prva tri meseca bilo mi je baš teško, nisam razumela šta me ljudi pitaju. Posle šest meseci već sam dosta razumela, iako ne savršeno", priča Leonora.

Za više od deset godina života na Kosovu, kaže da nije imala nijedan sukob sa komšijama niti uvredu zbog toga što je Albanka. Ipak, najveći problem predstavljaju dokumenta.

Leonora već više od deset godina čeka ličnu kartu, zbog čega ne može da se zaposli ni u srpskim ni u kosovskim institucijama. Da bi pomogla porodici, otvorila je krojačku radnju, ali posla gotovo da nema.

"Sa muževljevom platom jedva izlazimo na kraj. 250 evra je malo. Nemam ličnu kartu, ne mogu da radim. Do skoro nisam imala ni zdravstvenu knjižicu, svaki pregled sam morala da platim, tako je bilo i prilikom porođaja", iskrena je Leonora.

Iako kaže da nije lako biti srpska snajka, na sve se navikla.

"Privikla sam se na običaje, slavim slavu, mesim pogaču i slavski kolač, za Božić idem u crkvu. Promenila sam i veru. To je jedan Bog, nema ih sto. Iako sam bila muslimanka, sve sam prihvatila", kaže Leonora.

Njena odluka da promeni veru jedino je iznenadila Časlava.

Časlav nije očekivao da će ona promeniti veruFoto:Kosovo Online / youtube

"Nisam je terao, nisam ni tražio. To je želela sama. Nisam mogao da verujem da će veru da promeni, ali za sve ostalo sam znao da će prihvatiti", priznaje on.

Deca, skromne želje i selo koje nestaje

Njihova deca, Ognjen i Lena, odrastaju skromno, ali u toploj porodičnoj atmosferi. Novogodišnja jelka i ukrasi krase kuću, ali poklona ispod nje često nema.

"Želim sveske, olovke i bojice za školu. Imam stari kompjuter koji ne radi dobro, pa bih voleo novi laptop da mogu da igram igrice i učim", kaže devetogodišnji Ognjen.

Sedmogodišnja Lena dodaje: "Ne volim lutke, više volim autiće, ali bih volela i telefon."

Skulanovo je selo koje polako nestaje. Nekada je imalo 84 domaćinstva, danas ih je svega 40, uglavnom sa starijim stanovništvom. U toj tišini, porodica Todić donosi život i nadu.

Časlavov otac Čedomir kaže da ga ne zanima nacionalnost snaje.

"Što je ona Albanka, pet para ne dam. Neki kažu svaka ti čast, a neke budale kažu uzeo si Albanku. Meni je važno da su složni", kaže Čedomir.

Na Kosovu danas postoji više od 100 brakova u kojima su mladoženje Srbi sa Kosova, a žene Albanke iz Albanije. Priča Časlava i Leonore pokazuje da granice postoje samo onda kada ih ljudi naprave. Njihov život nije lak, ali je iskren, skroman i ispunjen ljubavlju koja traje uprkos svemu.

POGLEDAJTE I - VELJA OŽENIO ALBANKU, SA NJOM DOBIO DECU, A ONDA... Od šoka se NIKAD NIJE OPORAVIO: "Iz bede je izvukli, a ona..."

Na osami između šuma i tišine, u selu Polazi, podno planine Golije, živi čovek koji je naučio da se ne predaje Velibor Bugarić, otac četvoro dece, suprug koji je verovao u ljubav, sin koji i dalje nosi porodicu na svojim plećima.

Pre više od deset godina, Velibor je napravio korak koji su mnogi u njegovom kraju gledali sa čuđenjem, a neki i s nepoverenjem - oženio se Albankom. Ljubav ne pita za granice, pa ni za naciju, ni za običaje. Prema rečima porodice Bugarić, brak je bio skladan, čak i srećan. Njih dvoje su zajedno gradili život, rađali decu, delili teret svakodnevice i, činilo se, zajednički koračali kroz sve.

Rodilo se četvoro dece. Kuća puna dečijeg smeha i planova. Ali, baš kad su pomislili da je život konačno krenuo pravim putem, sve se srušilo. Jednog dana, bez ikakvog znaka, bez objašnjenja, majka je otišla. Ne samo od supruga, već i od svoje dece. Napustila je porodicu i nikada se više nije vratila.

Velibor nije imao luksuz da tuguje dugo. Morao je odmah da postane i otac i majka, stub i zaštitnik, oslonac koji ne sme da se sruši. Uz njega su stali i njegovi roditelji, posebno majka Ljubinka, baka koja danas ima nezamenljivu ulogu.

U teškim uslovima, bez stabilnih primanja, oslonjeni na poljoprivredu, dečiji dodatak i jedni na druge, Bugarići nisu dozvolili da ih nesreća razbije. I baš kad su pomislili da ih je svet zaboravio, pojavili su se dobri ljudi.

Rođaci, prijatelji i komšije udružili su se kako bi Veliboru i deci sagradili novi dom. A onda je iz Novog Pazara stigao i Hido Muratović, poznati humanitarac, sa novčanom pomoći i paketima punim neophodnih stvari hrane, odeće, osnovnih sredstava za život.

Porodica se oslanja na poljoprivredu i dečiji dodatak, ali i na ljubav i podršku bake Ljubinke, koja im je neizmerni oslonac.

"Bila je dobra i poslušna, ali napusti decu"

Ljubinka, koja živi nekoliko kilometara od Veliborove kuće, provodi većinu vremena sa sinom i unucima, nastojeći da im olakša svakodnevicu.

"Iz Albanije je bila, bejaše dobra, ne mogu da kažem, i vredna i poslušna je bila. Nismo je, vala, ni terali da radi nešto, eto sve godinu, dve pa detence, da ih odgaji. E sad kad je trebalo da imaju majku, da je majka uz njih, pa ženska deca, napusti ih, nije htela da vodi računa ni o njima ni da ih čuva", priča baka Ljubinka sa suzama u očima koja svaki radni dan po ceo dan brine o deci.

Iako je i sama odrasla kao siroče, Ljubinka kaže da daje sve od sebe kako bi unucima pružila ljubav i pažnju. Ipak, tako nešto u njenim godinama nije baš najlakša stvar.

"Što ih majka ostavi, bez ikakvog razloga, što polude brate, mogu tako da kažem. Najede se, napi se, iz bede je izvukosmo, i eto ostavi ih sve, i šta ću!", dodaje Ljubinka za Jutjub kanal "Hido Muratovic".

POGLEDAJTE I - Milanko oženio Albanku, iz grada je doveo u najhladnije srpsko selo

Zovu ih „čuvarima ognjišta“. Zahvaljujući njima život se vratio u mnoga sela. U Buđevu na Pešterskoj visoravni posle 12 godina, ponovo je otvorena škola. Više Albanki iz Skadra oženili su momci iz tog udaljenog i zimi veoma hladnog sela.

Vreme je pokazalo da su napravili pravi izbor. Rozu su novinari zatekli kako dočekuje goste i priprema hranu za višečlanu porodicu. Na hladnu Pešter stigla je iz toplog Skadra, more je zamenila mestom koje zovu Balkanskim Sibirom. Iz grada je došla u selo.

U Srbiji živi već 15 godina

Stigla je pre više od deceniju ipo kada se udala za Milanka i pronašla svoj dom u prelepom, ali zimi svirepom kraju.

“Nisam navikla na tako niske temperature. Ovde zna da bude veoma hladno. A došla sam u sred zime, kada je bilo mnogo snega”, podseća se ova vredna žena, dok mesi hleb i priprema brojne tradicionalne srpske specijalitete.

Ponosno nam govori šta je sve naučila.

U njenoj priči oslikava se šira slika brakova između Srba i Albanki, koji su bili učestala pojava pre deceniju ipo. U brojna napuštena sela, gde ni jedna ženska noga nije htela do kroči, stizale su devojke iz Skadra i okolnih mesta.

“Imali smo mi devojaka, ali kad pomenemo ženidbu nestajale su. Ni jedna nije htela da dođe da živi na selu. Htele su u gradove. Meni je bilo žao da napustim svoj kraj. Imamo ovde dosta zemlje”, kaže Milanko Popadić.

Savladala srpski jezik uz smešne situacije

On se priseća kako je upoznao Rozu: "Bila je to sudbina. Mnogi moji prijatelji i komšije su se tada ženili Albankama. Vidim da su dobre žene, dobre majke, domaćice… Roza je tada bila moja svetla tačka. Upoznali smo se 21. decembra, a venčali 3. januara. Posle samo osam dana“, dodaje Milanko i kaže da su se odmah zavoleli.

Opstaju godinama. I ne samo oni već i brojni mešoviti brakovi na Pešterskoj visoravni, gde su pristizale albanske devojke, čije porodice, kažu, imaju poreklo iz Srbije ili Crne Gore.

Roza se smeška dok se priseća: "Sve je bilo novo. U početku je jezik bio prepreka, ali brzo sam učila. Sećam se zanimljivih situacija, kada sam tražila beli luk i rekla ‘huder’. Milanko je bio zbunjen!“

Supruzi je doneo puder, jer mu se učinilo da traži šminku.

„Kada je došla, bilo je mnogo smešnih situacija. Sve vreme pominje bor. Pitao sam se o kakvom boru govori, kad ovde bor ne raste. Njoj je tada bio jako zanimljiv sneg, koji ovde zimi sve pokrije. A bor je, zapravo, beli pokrivač”, objašnjava Milanko.

Roza se brzo uklopila u život na selu, brinući se o deci i domaćinstvu. Danas, s osmehom, govori o troje najmlađih ukućana, koji su se izrodili iz ovog nesvakidašnjeg braka.

"Život nije lak, ali mi uživamo. Učimo decu tradiciji i poštovanju svih običaja“, kaže Roza.

Uloga udruženja „Stara Raška“

Momir Kovačević, iz udruženja „Stara Raška“, bio je ključna figura u povezivanju ovih ljudi.

"Svaki brak je važan, a u ovim seoskim uslovima još više. Zahvaljujući njima, otvorena je škola koja je bila zatvorena 12 godina. To je značajno za zajednicu“, ističe Momir.

On nam je objasnio kako je došlo do prvih brakova.

"Prva devojka iz Albanije, koja je došla u selo, povukla je za sobom još nekoliko devojaka. Sada imamo 52 braka u Sjenici, i više od 120 dece, što je više od od jednog procenta našeg stanovništva u Sjenici. To je značajan postotak za lokalnu zajednicu“, kaže on.

Kulturne razlike i tradicije

Milanko i Roza su prešli most između dve kulture.

Slaviša i njegova supruga imaju dvoje dece. Njihov život je bio idiličan, dok komšije nisu čule kako mu se žena zove

"Razlika u običajima je velika, ali smo to prebrodili“, kaže Milanko.

Roza priprema slavu. Na trpezi se tada nađu brojna tradicionalna srpska jela.

“Slavimo Nikoljdan”, ističe ona, a Milanko ponosno objašnjava da je uglavnom naučila sve sama.

Međutim, njihova deca imaju jedinstven pogled na svet. Posebno ćerka koja zna i albanski. Sinovi do sada nisu bili zainteresovani da ga nauče. Međutim, Roza ponosno govori: „Učim ih da poštuju sve. Pripremam jela obe tradicije, a slavlja su uvek vesela“.

Milanko, dok priprema drva za zimu, priča da Rozu uvek poštedi teških poslova. Međutim, u domaćinstvu svi vredno rade. I najmlađi. Oni brinu o životinjama. Imaju ovce, krave, svinje…

Budućnost i zajedništvo

"Ove devojke i njihovi brakovi su doneli novu energiju u zajednicu. Naša deca su sada na dobrom putu, jer su okružena ljubavlju i razumevanjem. Uveren sam da će ovakvi brakovi i dalje rasti, jer su ljubav i zajedništvo osnovni principi svih naših života“, zaključuje Momir Kovačević.

Milanko i Roza veruju da će njihova deca imati koristi od ove raznolikosti.

"Želim da budu otvoreni prema svemu i da poštuju ljude bez obzira na poreklo“, naglašava Roza, ponosna zbog uspešnog braka i porodice.

Ova priča o ljubavi, razumevanju i zajedništvu na Pešteri pokazuje kako kultura može spojiti ljude i kako se u različitostima može pronaći snaga.

Zajednica, koja se jednom suočila s teškim trenucima, kada srpske devojke nisu htele na selo, danas gleda u budućnost sa nadom, znajući da je ljubav jača od svih prepreka.

Dragan iz Arilja oženio Albanku nakon 3 viđenja!

Dukata iz Skadra odlučila je da se uda za Dragana Krljančevića i započne zajednički život u Virovu, čime je svojevremeno postala glavna tema među meštanima.

Dukata je nakon procedure koja je bila potrebna da bi postala srpska snajka, legalnim putem iz Albanije došla u Srbiju i udala se za Dragana. Sama procedura dolaska ove devojke iz Skadra, trajao je mesec dana, a pre samog dolaska, mladenci su se videli svega tri puta.

"Ostao sam sam, bio sam neoženjen, čuo sam za ovu agenciju i prijavio se. Sam sam kući, ne mogu više, morao sam da tražim ženu. Imao sam oca, majku, brata blizanca, svi su mi umrli", rekao je Dragan pre 13 godina za ariljsku TV Klik koja je snimala kako je dočekana prva albanska mlada u tom selu.

"Zadovoljan sam"

Dragan, tada 50-godišnji penzioner nije krio svoje oduševljenje što će konačno imati sa kim da deli srećne i tužne trenutke u životu.

"Svidela mi se, dobra je, lepa je, mlada, eto, zadovoljan sam", rekao je Dragan pre 13 godina.

Na svečanom ručku na kome je Dragan okupio svoju rodbinu, njegovi najbliži, baš kao i on sam, nisu krili sreću i zadovoljstvo snajkom.

"Kad se neko oženi u 50. godini rodbini je drago, jer ipak teško je živeti sam, a i neće se ognjište ugasiti. Za nas je ovo srećan trenutak", rekao je Draganov brat tada, nadajući se da će se ubrzo čuti i dečiji plač.

Nakon 3 godine braka, izgleda da se želja Draganovog brata ispunila, te su Dragan i Dukata postali roditelji jedne male devojčice, koja je sigurno upotpunila njihov život i ojačala ovu sklopljenu ljubav.

Radomir oženio Albanku i doveo je u oronulu kuću

Radomira iz udaljenog ariljskog sela Dobrača, koji se oženio Albankom zadesila je velika tragedija - 2023. godine izgubio je životnog saputnika. Albanka Line o kojoj je pričala cela Srbija, iznenada je preminula, a vredni i od rada namučeni Radomir ostao je bez supruge, a dvoje dece bez majke.

Bez majke je preteško, ali još teže je jer se nad krovom ove porodice osim tuge nadvila i nemaština.

"Suprugu sam video samo onda kad se udala za mene, ali sreća me je pogledala. Kad sam dobio decu suze radosnice lile su niz lice. Nikad nismo imali mnogo, ali smo prvo odvajali za decu, a za nas šta ostane. Sada nas je zadesila ova nesreća i ostali smo bez majke i supruge, stuba porodice", kroz suze priča Radomir za agenciju RINA, koji je izgubio svog životnog saputnika.

Orunula kućica sada izgleda jako tužno i još trošnije. Radomir radi najteže fizičke poslove, a sam vodi računa i o deci.

"Iako je bila druge vere, kulture i nacije, prešla je ogroman put kako bi upoznala svog životnog saputnika, kog očima u životu nije videla. Podarila mi je decu, sačuvala topli dom koji prokišnjava. Primila pravoslavlje i naučila srpski jezik. Proslavljala je slavu Svetog Luku, za koju je sve sama spremala", priseća se ovaj Ariljac sa puno ljubavi svoje preminule supruge.

Naseljen daleko od civilizacije, samo ovaj samohrani otac zna koliko je teško kad se jedva sastavlja kraj sa krajem. Malo novaca iz nadnice i nešto od malina u polju Đokovićima je celogodišnji prihod.

"Naše žene nisu htele da dođu na kraj ovog sela, pa sam u potrazi za suprugom prešao kilometre i kilometre. Sreća me je pogledala, jer suprugu sam video samo onda kad se udala za mene, ali naš brak je uspeo. U početku je bilo veoma teško, ali želja za porodicom i decom nas je spojila. U mojoj kući rodio se sin Stefan tek nakon pedeset godina i to je najveća radost. Ostvarena mi je želja da se moja loza nastavi. Iako uslovi za život nisu savremeni, mi sve što imamo prvo odvojimo za decu pa onda za nas šta ostane", kazao je Radomir Đoković za RINU kada.

SLAĐAN SA KOSOVA OŽENIO 20 GODINA MLAĐU ALBANKU FIDU

Snimak Slađana Nikolića iz Sirinićke župe na Kosovu koji se oženio Albankom Fidom Nuriši iz Dragaša u opštini Gora, jednom od najnerazvijenijih delova u Evropi osvanuo je nedavno na TikToku. A njegovo objašnjenje o tome kakve su Albanke a kakve Srpkinje i koje su razlike između njih pokrenulo je lavinu komentara.

Na pitanje kakve su žene iz Albanskog dela Gore kada se udaju na Kosovo i da li postoji razlika između njih i Srpkinja, objasnio je upravo 48-godišnji Srbin.

"Možda neka mala razlika postoji između devojaka, zato što su naše devojke malo više, kako da kažem... vole da uživaju i to sve, a ove iz Dragaša, malo više za poljoprivredu. Oni su i tamo navikli na takav život. Međutim kad dođu i kad vide kako se živi ovde, bude i njima drugačije ali im je zbog mehanizacije i svega lakši život ovde." rekao je Slađan.

A kako izgleda kada se Albanka uda na Kosovo, iz prve ruke objasnila je i sama Fida, koja je jedna od 20 njenih sunarodnica koje se nalaze u Sirinićkoj župi.

"Pa čudno je, drugačije je selo. Kad sam došla, gledam, drugačije je tamo, drugačije ovde, ali nisam se pokajala što sam došla" objasnila je ona.

"Tražio besplatnog radnika a ne ženu"

Mnoge Srpkinje našle su se uvređene komentarom Slađana, pa su napisali šta misle o ovakvim brakovima.

"Ovaj tražio roba a ne ženu, zato i nije mogao sa našom da se oženi", "Sve što mogu reći jeste da je bolje biti srećno neudata nego sluga i truli radnik nekom uz opasku 'da te ja nisam uzeo, niko drugi ne bi'", "Ti nisi tražio ženu, nego besplatnog radnika", "Jezivo", "Robinja bila, robinja ostala, greota", bili su samo neki od komentara kojima su reči ovog Srbina zasmetale.

"Lepo je ovo videti, ljudi su srećni, stvaraju porodicu, imaju miran život, ispunjen radošću, bravo", "Sve dok su oni srećni, ko smo mi da im se mešamo", pisali su oni.

Ispod videa javile su se osobe koje su objasnile da Goranci uglavnom sebe smatraju Srbima, te da ovde ne postoji problem.

"Goranci sebe uglavnom smatraju Srbima i slave Đurđevdan. Ima ih i u Beogradu koliko hoćeš", "Upravo, oni su Srbi, čak imaju i isti školski sistem kao mi, nema mesta raspravi", "Tako je, oni su slovenski muslimani", bili su još neki komentari ispod videa.

POGLEDAJTE I - "SA 14 GODINA SU ME NATERALI DA SE UDAM ZA ODRASLOG" To što je devojčica prvo uradila je šokiralo: "BILO JE JEZIVO"

Patriša Lejn je odrasla u Eden Preriju, gradiću sa zelenim brdima i pogledom na reku na obodu Minesote, u Sjedinjenim Američkim Državama.

Za mnoge, to je idilično mesto.

Za nju, ono predstavlja detinjstvo odsečeno od sveta.

"Moj brat i ja smo bili društveno veoma izolovani.

"Iako smo živeli u predgrađu velikog američkog grada, živela sam po strogim pravilima, tlačili su me", priseća se Lejn.

Žrtva seksualnog zlostavljanja od veoma ranog doba, Lejn je upala u duboku depresiju koja ju je navela, sa 12 godina, da potraži pomoć preko telefonskog broja za krizne situacije.

Tako je upoznala Tima - muškarca koji se jednog dana javio na njen poziv i koji će, mesecima kasnije, postati njen muž.

Tim je imao 25 godina i učio je bogosloviju.

U sklopu njegove verske obuke da postane misionar, dobio je zadatak u jednoj maloj organizaciji da se javlja na telefonske pozive.

Njih dvoje su se uskoro dogovorili da se nađu i, posle kratkog perioda, Lejn je zatrudnela i verila se.

Imala je samo 14 godina.

Lejn je odrasla u evangelističkoj porodici.

"Otkrila sam da molitva ne radi kao kontracepcija. Bila sam trudna i nisam želela da se udam za njega", priseća se Lejn.

Dok je Tim plakao u podrumu, Lejn je saopštila roditeljima da je trudna.

Reakcija njene majke nije bila onakva kakvoj se nadala - okrivila ju je da je "obeščastila porodicu".

"Moja majka je bila vrlo nedvosmislena: ja sam isključivo kriva za svu sramotu koju sam nanela porodici i jedini način da to ispravim je da se udam za tog muškarca i da mu budem dobra žena", kaže Lejn.

Ako je želela da zadrži bebu, morala je da se uda.

Njen otac je potpisao obrazac o pristanku i narednog dana su Lejn, njena majka i Tim pošli na jug u potrazi za sudom u saveznoj državi koja je dozvoljavala nekome Lejninog godišta da se uda, što je inače bilo zabranjeno u Minesoti.

"Smatrala sam da nemam drugu opciju.

Nisam želela da se udam za njega, ali sam očajnički želela da zadržim bebu i da je odgajam.

"Znala sam da mogu da budem dobra majka."

Trudnoća kao rupa u zakonu

Lejn, njena majka i Tim su prvo stigli u Kentaki, najbližu državu Minesoti koja je dozvoljavala brak u njenim godinama.

Ali lokalni zvaničnici su odbili njihov zahtev.

"Apsolutno ne. Previše su mladi", priseća se Lejn da su joj rekli.

"I bili su u pravu. Potpuno u pravu. Bila sam premlada."

Nastavili su dalje do Alabame, gde je u to vreme mogla da se uda uz roditeljski pristanak.

U Okrugu Loderdejl, u roku od nekoliko minuta, Lejn i Tim su bili venčani.

Nije nosila belu haljinu niti je ukrasila kosu cvećem za venčanje.

Njena majka je bila jedini svedok.

"Sve se desilo neverovatno brzo. Nisam želela da budem tamo.

"Nije mi se dopadao taj čovek, a moja majka je bila van sebe od besa", kaže za BBC Lejn, koja danas ima 58 godina.

"Bilo je jezivo."

Nekoliko minuta pošto je dobila venčani list, otišla je do parka preko puta sudnice i sela na ljuljašku - detinjasti impuls koji je naljutio i njenu majku i njenog novog muža.

"Ništa od toga nije bilo kako sam ja zamišljala venčanje", priseća se Lejn.

U to vreme bila je u ranim nedeljama prve trudnoće i kasnije je rodila dete koje je dato na usvajanje.

"Nisam potpisala vlastiti venčani list.

"Moje ime je na njemu, ali od mene se nije tražilo da ga potpišem. Moja majka ga je potpisala umesto mene.

"Predala je moj život u ruke muškarca. Tako ti brakovi funkcionišu.

"Drugi ljudi vas samo predaju i ne možete da pobegnete dok god ne napunite 18 godina", kaže ona.

Za 46 godina otkako se Lejn udala za Tima, zakoni Alabame su se vrlo malo promenili.

Danas 14-godišnjakinje ne mogu da se venčaju, ali 16-godišnjakinja to može uz pristanak jednog roditelja, uprkos tome što je 18 godina minimalna starosna granica za brak.

"Ne postoji druga dodatna zaštita.

"Država ne zahteva od maloletnika da da nezavisni pristanak, niti je obavezno sudsko odobrenje", objašnjava pravnica Anastazija Lo.

Samo je 16 američkih saveznih država, uz glavni grad Vašington, 2025. je postavilo 18 godina kao minimalno zakonsko godište za brak bez izuzetaka.

To je standard koji zahtevaju grupe za zaštitu ljudskih prava.

Pravni izuzeci u drugim državama podrazumevaju trudnoću od namenjenog supružnika, da je dete te osobe već rođeno i roditeljski pristanak.

Države u kojima je trudnoća uspešno predočena kao razlog za izuzeće minimalnog starosne granice za brak su Arkanzas, Novi Meksiko i Oklahoma.

Anastazija Lo iz organizacije za rodna prava Ravnopravnost sada (Equality Now) tvrdi da izuzeci ne čine ništa sem da "dodatno legitimizuju veze i činove iskorišćavanja koji bi se inače smatrali zakonskim silovanjem ili zlostavljanjem deteta."

Prema Ujedinjenim nacijama, 2025. je oko 12 miliona devojaka u svetu i dalje bilo udato pre 18. godine, što je starosni prag koji definiše dečji brak.

Mnoge organizacije upozoravaju da napori moraju drastično da se pojačaju da bi se do2030. godine eliminisala ova praksa, u skladu sa Ciljevima održivog razvoja.

Ova praksa je međunarodno priznata kao kršenje ljudskih prava.

Samo u SAD, gde ne postoji federalno propisana minimalna starosna granica za brak, više od 300.000 maloletnica bilo je zakonski udato između 2000. i 2021, prema dokumentaciji organizacije Konačno bez okova, koja radi na okončanju ove prakse u zemlji.

Neke od njih su bile udate sa samo 10 godina, mada je većina bila udata sa 16 ili 17.

Većina devojaka je bila udata za odrasle muškarce.

"Federalni zakon bi popunio zakonske rupe koje trenutno dozvoljavaju i ohrabruju dečji brak i trgovinu decom pod maskom braka", kaže Lo.

Na ovoj strani ulice može abortus, na drugoj ne: Grad na granici dve američke države

"Šta dokazuje čaršav posle prve bračne noći": Kako prastari običaji i dalje progone žene

'I dalje se borim sa izolacijom'

U godinama posle njenog braka, Lejn je bila suočena sa izuzetno teškim odlukama, među kojima je bilo davanje ćerke na usvajanje i razvod od muža.

Kasnije se preudala - ovaj put vlastitom voljom.

Prema organizacijama koje rade na borbi protiv prisilnog i dečjeg braka u SAD, pogođene devojčice su često postajale izolovane i sklone napuštanju školovanja, što ih je činilo još zavisnijim od muževa.

"Izgubila sam nekoliko godina obrazovanja. Sustigla sam se kasnije, ali nije isto", kaže Lejn.

"Moj muž mi nije dozvoljavao da imam prijateljice. Bila sam potpuno sama.

"Do današnjeg dana se borim sa izolacijom do današnjeg dana.

"Prijatnije mi je da sam sama nego u grupi zato što mi je i dalje teško da verujem ljudima", kaže ona.

Od 2018. odine, 16 država je promenilo zakone tako da zabrane dečji brak, zahvaljujući neprestanim kampanjama preživelih i građanskog društva.

Ali ostaje da se uradi još mnogo toga.

"Ljudi misle da se to dešava samo u zemljama u razvoju ili u određenim religijama. Ali ne, to se dešava i u Sjedinjenim Američkim Državama", kaže Lejn.

Aktivisti kažu da odsustvo svesti da je dečji brak problem u SAD, u kombinaciji sa duboko usađenim rodnim predrasudama, čini pravnu reformu utoliko težom.

"Za ove muškarce, brak je način da izbegnu krivično gonjenje. Tražim od poslanika da to ne dozvole", kaže Lejn.

"A za one koji tvrde da je sa 16 ili 17 godina to već prava ljubav - sjajno.

"Ako je prava ljubav, biće i dalje prava ljubav kad budu imale 18 godina."

Bonus video:

(Espreso/Blic/NIN/Žena/Blic/Maxpress/RINA)