KAKO JE TO MOGUĆE? Kiselina u stomaku može da „pojede“ metal, ali želudac ostaje netaknut, OPASNOST?

Hlorovodonična kiselina u vašem želucu može da nagrize metal — pa zašto onda ne razjede i sam želudac?

Ako vam se desi da treba da povraćate ili imate refluks želudačnog sadržaja, možete osetiti žareću iritaciju kad kiselina iz želuca dospe u jednjak. Međutim, ako je želudačna kiselina dovoljno jaka da iritira unutrašnjost grla, zašto ne nagriza želucac?

Ljudski želudac je evoluirao tako da stvara i podnosi izuzetno korozivne uslove. „Njegova uloga je da razloži komponente hrane na manje delove, kako bi pre nego što stigne do tankog creva bila dovoljno usitnjena da je možemo apsorbovati“, kaže dr Sali Bel sa Univerziteta Monaš u Australiji.

Želudac sadrži specijalizovane ćelije čiji je jedini zadatak da proizvode destruktivne hemikalije koje pomažu u varenju. Glavna komponenta ovog želudačnog soka je hlorovodonična kiselina, snažna hemikalija koja je dovoljno jaka da rastvori metal. Tu su i manje količine digestivnih enzima pepsina i lipaze, koji razgrađuju proteine, odnosno masti.

Ovo surovo okruženje ima i sekundarnu, odbrambenu ulogu. Želudačni sokovi takođe pomažu telu da uništi bakterijske patogene kako se ne bismo razboleli i da strateški obuzda prekomeran razvoj bakterija. Ovo je naročito važno za uništavanje potencijalnih patogena koji se prenose hranom, kažu naučnici.

Bez zaštite, ova kombinacija jake kiseline i enzima koji vare proteine brzo bi počela da nagriza zid želuca, stvarajući bolne čireve pre otvaranja rupe. Međutim, ćelije koje oblažu unutrašnjost želuca — sloj poznat kao epitel — razvile su specijalan sekret radi zaštite.

„Ove ćelije su jedinstvene po tome što proizvode veoma debeo, lepljiv sloj sluzi koji je alkalan i štiti od kiseline. To je proteinski materijal bogat bikarbonatom i štiti oblogu želuca od sopstvene kiseline i sopstvenih enzima“, kaže dr Bel.

U zdravom digestivnom sistemu, ova sluzna barijera prekriva zidove želuca i neprestano je obnavljaju epitelne ćelije. Međutim, problemi mogu nastati kad ovaj sloj bude oštećen. Čak i male pukotine mogu omogućiti kiselini i pepsinu da prođu ispod sluzi, što može dovesti do hroničnog zapaljenja i čireva.

Jedan od uzroka takvog oštećenja je prekomerna upotreba nesteroidnih antiinflamatornih lekova (NSAIL), kao što su ibuprofen i naproksen. Ovi lekovi oštećuju oblogu želuca tako što inhibiraju ciklooksigenazu (COX-1), enzim odgovoran za proizvodnju hormonima sličnih jedinjenja zvanih prostaglandini, kažu naučnici. Smanjena proizvodnja prostaglandina dovodi do smanjenog lučenja sluzi i bikarbonata.

Određeni stilovi života, poput pušenja ili konzumiranja alkohola, takođe mogu povećati rizik od ove vrste digestivnog poremećaja delujući kao direktni toksini na sluznicu. Osim toga, kisela ili začinjena hrana može savladati prirodnu zaštitu želuca, dovodeći do iritacije ili refluksa u jednjak.

Uprkos ekstremno kiselim uslovima, moguće je da bakterijske infekcije ponekad izazovu probleme u želucu. Na primer, Helicobacter pylori ima sposobnost da luči proteaze i lipaze koje razgrađuju želudačnu sluz i oštećuju fosfolipidni sloj epitelne površine, kažu naučnici. Kad se otkrije, H. pylori se može lečiti kombinacijom antibiotika.

Sve u svemu, želudačna kiselina ima bitnu ulogu u varenju i odbrani od bolesti, pa je ovaj organ razvio izuzetnu sposobnost da se zaštiti i obnavlja svoju sluznicu.

Bonus video:

(Espreso/Telegraf Nauka/Prenele Espreso vesti)