Dejo Savićević je u njemu video Genija: Kako je Jovan Cune Gojković otišao u legendu (VIDEO)

Kako godine prolaze, tako se sve više pada u zaborav… Pre neki dan, nekako ispod radara, prošlo je 24 godina od kako je Jovan Gojković otišao u legendu. Cune, ljubimac navijača Crvene zvezde, tragično je izgubio život u saobraćajnoj nesreći 22. decembra 2001. godine. Desilo se na Novom Beogradu u osvit zore kada je, usled zaleđenog kolovoza, izgubio kontrolu nad svojim automobilom i zakucao se u stub pokraj puta kod „Geneksa. Bilo mu je tek 26 godina…

Zajedno sa drugarima jednim kolima krenuo je iz Beograda ka Novoj Pazovi. Kada su stigli do Ade, Cune Gojković je zatražio da ga vrate kako bi uzeo svoj automobil, crvenu „hondu kupe“. Ispostavilo se da je to bila kobna greška.

„Taj automobil je bio prava „zver“. Vozio je malo brže u povratku tog jutra i to je to... Put zaleđen, on umoran od puta... Dugo nije spavao. Neposredno pre toga stigao je iz Grčke.“, prisetio se njegov saigrač i prijatelj Neško Milovanović.

Ostao je upamćen kao sjajan levonogi dribler - virtuoz sa loptom. U crveno-belom dresu odigrao je preko 100 utakmica i uvek bio najbolji kada je bilo najvažnije. Upravo zato ga je publika obožavala. A on je obožavao Dejana Savićevića, s kojim je imao tu priliku da deli svlačionicu kada se Dejo vratio na Marakanu.

„Kada je Savićević došao svi igrači su u njega gledali kao u boga, a on je u Cunetu video nešto svoje“.

Cunetov život ugasio se kada je bio na vrhuncu karijere. U Iraklis je došao kao velika zvezda sa ovih naših prostora, kao od šale je kupio navijače i u Solunu za one najvatrenije postao isto što i za Delije. Idol. Dobio je desetku, igrao kao u transu sezonu i po, dogurao i do reprezentacije.

Tog 22. decembra, uoči božićnih i novogodišnjih praznika, želeo je da obiđe prijatelje u Beogradu i Čačku, a onda se vrati porodici koja je ostala u Solunu. Trudnoj supruzi Kseniji i kćerki Nađi.

„Zvao me je tu noć svaki čas. Poslednji put nešto posle tri sata. Sećam se da sam kitila jelku i da mi je rekao da skinem nekog anđela koji je bio na vrhu. Kaže „morbidno je“... U tom trenutku figura je sama pala sa jelke“, prepričava Ksenija događaje koji su prethodili tragediji.

„I u Solunu je padao sneg tih dana, a ja sam ga odvezla na aerodrom. Idućeg jutra sam se vraćala iz kupovine kada sam ugledala na desetine novinara ispred naše kuće. Mislila sam da su tu zbog nekog košarkaša koji je došao u PAOK, a živeo je u blizini. Onda su počeli da dolaze Vladan Milojević, pa Slađan Spasić... Bio je i onaj Albanac Hadži koji je igrao s njim u Iraklisu. Svi su se čudno ponašali i motali po kući. Kada bi shvatili da ništa ne znam, odlazili su bez reči. Onda me je pozvala majka...“.

Iraklis se od Cuneta oprostio kao od istinske legende. Datum njegove smrti i danas se obeležava kao dan žalosti među navijačima, a ispraćen je uz 5.000 belih ruža. Sve do odlaska tadašnjeg predsednika kluba Evangelosa Mitilineosa plavu desetku na „Kaftanzolju“ niko nije nosio.

(Espreso/Mozzart sport)