"DOBILI SMO BEBU IZ TRANSPLANTIRANE MATERICE“: Dr Đorđević nam je otkrio sve o medicini koja pomera granice mogućeg

Doktor Miroslav Đorđević jedan je od retkih srpskih lekara čije se ime izgovara sa poštovanjem u najvažnijim svetskim medicinskim centrima. Operisao je u gotovo svim državama sveta, a među njegovim pacijentima su i holivudske zvezde. Medicinski fakultet završio je u Beogradu, stalno je zaposlen u Dečjoj klinici u Tiršovoj, a radnik je i najeminentnije bolnice u Njujorku.

Iza njega su decenije rada u rekonstruktivnoj hirurgiji, pionirski zahvati koji su pomerili granice medicine, ali i odluke koje direktno menjaju nečije živote. U razgovoru bez ulepšavanja, govori o profesiji koja ne ostavlja mnogo prostora za privatni život, o najvećim zabludama javnosti kada je reč o usklađivanju pola, o pacijentima koji ostaju zauvek u sećanju, ali i o viziji koja bi mogla da promeni budućnost transrodne hirurgije – transplantaciji genitalija.

Ovo je intervju o odgovornosti, hrabrosti i medicini koja daleko prevazilazi puku tehniku. Dr Miroslav Đorđević je za Espreso govorio o svom profesionalnom putu i izazovima savremene medicine.

Kada biste danas birali, da li biste se opet odlučili za medicinu i rekonstruktivnu hirurgiju?

– Ovo je dosta teško pitanje ili, bolje reći, pitanje za težak odgovor. Više puta sam isticao da medicina nije bila moj izbor kada sam završavao gimnaziju, tako da verovatno ne bih kretao tim putem danas, pogotovu što pokušavam, za sada bezuspešno, da odvratim i svoju decu od ideja bavljenja medicinom. Ne zato što to nije lep poziv, već zbog obima obaveza i hroničnog nedostatka vremena koje bi trebalo da ima svaka osoba za sebe. Što se tiče rekonstruktivne hirurgije i urologije, to je bila disciplina u povoju kada sam ja započinjao sa medicinom nakon završenog fakulteta. Još uvek imam dobru dozu entuzijazma da opstajem u tim vodama, nakon skoro 35 godina rada, mada je danas drugačije vreme i nove discipline u povoju izazivaju sve više i više. Pre svega mislim na upliv robotskih tehnologija u hirurgiji, a poslednjih godina i AI tehnologije, koje polako menjaju način na koji radimo.

Koji Vam je bio najveći profesionalni izazov do sada?

– Ne postoji jedan i jedini izazov koji ostavlja trajni utisak. Život nam je ispunjen svakodnevnim izazovima i mi, kao jedinke, samo trebamo da prepoznamo i razotkrivamo sebe u pokušaju da shvatimo gde nam je mesto. To znači da se trudimo da pronađemo sebe na pravom mestu i tamo gde bismo se osećali najsretnijim. Moji izazovi su bili nastupi sa stručnim radovima na velikim sastancima, drhtanje pred auditorijumom, operacije uživo i izlaganje pitanjima i komentarima od autoriteta u oblasti kojom se bavim, pisanje stručnih radova, odgovori na recenzije, prihvatanje novih tehnologija i promena u poslu kojim se bavim, kreiranje tima mladih ljudi koji će nastaviti da budu ono što sam ja želeo da budem. Na kraju, kada je sve prethodno ispunjeno, ostaju neki novi izazovi, a najviše vezani za upliv pameti, komunikacije i mogućnosti koju pruža savremena evolucija čiji smo sudionici.

Da li Vas je neki pacijent posebno obeležio i ostao Vam u sećanju?

– Svaka od tih osoba, koja se usudila da ukaže poverenje i prihvati predviđene procedure i operacije, ostaje u sećanju. Obično, u našem poslu pamtimo komplikacije i njihovo rešavanje, jer smo skloni da dobro brzo zaboravljamo. U mom slučaju bilo je stotine osoba koje su prošle simbiozu sa mojim rukama i odlukama i koje su i dan-danas dragi prijatelji. Neki od njih zbog izuzetne kompleksnosti lečenja koja se ne može zaboraviti, a dobar deo zbog sličnosti u razmišljanju i prihvatanju životnih ideja.

Koja je najveća zabluda javnosti o procedurama promene pola?

– Prva je sam termin “promena pola”, koja je opšte prihvaćena u srpskom vokabularu, a koja ne predstavlja medicinski termin “konverzija genitalija ka željenom polu” ili “uskladjivanje pola”. Iz nje proizilazi i najveća zabluda, a to je da je ova vrsta medicinskog tretmana okarakterisana kao hir. Trudim se da ne verujem da u 21. veku i u vreme modernih tehnologija postoje osobe koje smatraju da jedna velika grupa doktora pomaže određenoj populaciji lečeći hirove. Ako pratimo ove zablude, onda predlažem da nas, profesionalce, trebamo zvati “hirolozi” ili “zabludolozi”. Problem je što se još uvek nije izgradilo poverenje u lekarsku struku i da se sve tumači kroz manipulativna tumačenja rešavanja hirova za ogromne novce. Podsećam, u više zemalja sveta imamo ministre i premijere koji su pripadnici LGBT populacije, a pitanje je dana kada ćemo imati i predsednike transrodne osobe.

Da li postoje slučajevi kada morate reći „ne“ pacijentu koji traži operaciju?

– Ne postoje osobe koje imaju indikacije za operativno lečenje, a da naiđu na naša zatvorena vrata. Dešava se da, kada nisu jasne indikacije i dijagnoze, jedan broj naših klijenata bude vraćen na dodatnu evaluaciju. Oni koji prođu procedure koje su propisane standardima lečenja, bivaju na kraju operisani. Oni drugi se više ne pojavljuju sa svojim željama i zahtevima.

Koji je najveći izazov u transplantaciji penisa i koliko je medicina danas blizu da takva procedura postane rutinska?

– Transplantacija genitalnih organa je moj najveći izazov i glavna vizija od pre desetak godina. Najbolja zamena za nedostajući organ, bilo da se radi o funkcionalnosti ili estetskom prihvatanju, jeste transplantirani organ. Svedoci smo već skoro 70 godina koliko je života spašeno i produženo zahvaljujući transplantaciji bubrega, srca, jetre, pluća. U poslednje vreme sve se više razvija transplantacija lica ili šaka kod mladih osoba koje su u teškoj traumi ostale bez važnih delova tela. Genitalije nisu vidljivi deo našeg organizma, ali predstavljaju “ogledalo duše” i veliki psihološki podstrek svakoj osobi. U slučajevima teških anomalija na rođenju ili osećaja pogrešnih genitalija u telu transrodnih osoba, još uvek nemamo standardne procedure kojima bismo mogli da pridodamo transplantaciju genitalija. Moja vizija je da, obzirom na ogroman broj transrodnih osoba koje prolaze tranziciju i kojima se uklanjaju uglavnom zdrave genitalije, iskoristimo te zdrave genitalije i transplantiramo osobama kojima su potrebne. Uz dobru bioetičku podršku i bolji izbor imunosupresivnih lekova, nadam se da će ova vizija zaživeti i rešiti ovaj ogroman problem i možda najveći izazov u transrodnoj hirurgiji.

Da li postoje razlike između pacijenata iz Srbije i inostranstva u motivima i pristupu proceduri?

– Uvek ima različitosti u karakteristikama i anatomiji među ljudima. Takođe, psihološki profil varira među ovim osobama, bez obzira na poreklo. Naš je stav da nema razlika bez obzira na pol, boju, rasu ili religiju. Svakoj osobi pristupamo na isti profesionalni način, sa željom da pomognemo i unapredimo njihove živote.

Zajedno ste sa kolegom prvi u svetu uradili transplantaciju materice među jajčanim bliznakinjama. Da li žene koje su imale taj zahvat mogu da ostanu trudne nakon transplantacije?

– Tako je. Bilo je to 2017, a onda smo 2018. dobili bebu iz transplantirane materice. Uradili smo i drugu transplantaciju testisa u svetu kod istojajčanih blizanaca 2019. i dobili dve bebe do sada. To je ono što vas drži fokusiranim i u punoj energiji kao odgovor na nove izazove. Nadam se da će i naša hirurška rešenja za transplantaciju penisa, koja smo potvrdili tokom našeg trogodišnjeg naučnog projekta, početi da se primenjuju u standardnoj medicinskoj praksi.

Kako se nosite sa činjenicom da Vaše odluke direktno utiču na nečiji identitet i život?

– Ne bih se složio da direktno utiču. Mi smo tu da našim iskustvom i rezultatima učinimo boljitak za živote mnogih i opravdamo njihova, gotovo uvek, velika očekivanja. Ponekad je to nemoguće, zbog određenih komplikacija i specifične anatomije, ali uglavnom i ta mala nezadovoljstva se mogu korigovati, vodeći naš rad do zadovoljavajućih rezultata.

Koja je, po Vama, naredna velika granica u savremenoj rekonstruktivnoj hirurgiji?

– Mislim da dosta toga znamo o našem telu, pre svega sa naučne strane. Ovaj upliv AI će nam možda unaprediti pristup, omogućiti lakše odluke i rešenja, a sve to da rezultira u većem zadovoljstvu naših klijenata. Na kraju, ako se vratimo na raniju diskusiju, mislim da će transplantacijom zdravih i funkcionalnih organa rekonstruktivna hirurgija rešiti sve do sada nerešivo.

Koji mit o Vašem poslu biste najradije razbili jednom rečenicom?

– Ko radi, ne treba da se boji neuspeha, već da više veruje u sebe i raduje se uspesima.

Bonus video:

(Espreso/Jelena Radojčić)