BILA JE NAJVEĆI S*KS SIMBOL, JUGOSLOVENI ZBOG NJE NISU MOGLI DA SPAVAJU Jedina nije izdala MONIKU SELEŠ: A onda...

Argentinka Gabrijela Sabatini bila je u osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka daleko najpopularnija sportistkinja na svetu.

Mada nije bila najbolja u sportu kojim se bavila, Sabatinijeva je u sebi imala nešto puno veće od pukog talenta i gomile trofeja. Zato je bila pop-ikona, a i danas, skoro 30 godina otkako je završila karijeru, za nju znaju baš svi.

Za Gabrijelu Sabatini teško se može reći da pripada krugu najboljih teniserki svih vremena. Štaviše, nije bila najbolja ni u vreme kada je nastupala. U onom poslednjem zlatnom dobu ženskog tenisa kad su igrale Martina Navratilova, Kris Evert, Štefi Graf, Monika Seleš, Dženifer Kaprijati, Aranča Sančez Vikario, Jana Novotna, Meri Džo Fernandez, Končita Martinez... U karijeri je osvojila “samo” jedan Gran slam turnir, a najbolji plasman joj je bilo “tek” treće mesto na WTA listi, piše Saša Čobanov u rubrici “Retrosportiva” na Index.hr.

Međutim, 28 godina nakon što se oprostila i nakon što je odigrala svoj poslednji meč protiv Dženifer Kaprijati u Cirihu, bez ikakve dileme možemo da kažemo da je zaostavština legendarne Argentinke mnogostruko veća nego što će biti ona brojnih teniserki koje su osvajale puno više od nje.

Iako je i sama priznala da verovatno u sportskom smislu nije ostvarila ono što je sa obzirom na talent mogla, ime Gabrijele Sabatini i danas odzvanja jednako moćno kao i pre tridesetak i više godina. Sabatini jednostavno pripada onoj grupi sportista čija se karijera vrednuje ne po onome što je osvojila, nego prema onome na koji je način zadužila sport.

Gabrijela Sabatini bila je jedna od pionirki koja je pomogla da se oblikuje budućnost ženskog tenisa, ali je za istoriju sporta ostala puno značajnija jer je predstavljala ono najbolje od tenisa, na terenu i van njega. Sabatini nikad nije bila samo teniska šampionka, bila je ikona koja je svetu pokazala sport u svom najljepšem obliku. Onom iskrenom i poštenom. Zato za Gabrijelu znaju svi. Baš svi.

Sabatini i dalje svi pamte i kao jedinu koja nije izdala Moniku Seleš. Bio je 30. april 1993. godine. Grozan, mučan i tužan dan ne samo za tenis nego i za sport uopšte. U četvrtfinalu Hamburga, pri vođstvu Selešove 6:4, 4:3 protiv Magdalene Maleeve, na teren je upao izvesni Ginter Parhe, psihopata i ludak zaslepljen fanatičnim obožavanjem Štefi Graf i zabio je nož u leđa najboljoj igračici sveta.

Srećom, divljački napad nije završio fatalno. Seleš je bila samo lakše povređena, ali plan monstruma je upalio. Mada ubod nije zahvatio kičmenu moždinu ili bilo koji drugi vitalni organ i iako se Monika fizički oporavila nakon mesec dana, njeni emocionalni problemi nakon napada bili su izuzetno ozbiljni.

Dok je Monika u hamburškoj bolnici vidala rane, prvi čovek WTA Džerard Smit je u Rimu sazvao sastanak na kojem je učestvovalo 17 od najboljih 25 igračica sveta. Sastanak je imao samo jednu tačku - da li Selešovoj dozvoliti da ima zaštićeni renking dok se ne oporavi. Njih 16 je glasalo da joj se ne zamrzava status broja 1. Samo se jedna igračica suprotstavila volji većine.

- Rezultat glasanja je bio gotovo jednoglasan. Svi su ustali protiv zaštite mog statusa. Samo jedna igračica je rekla “ne”. Bila je to Gabrijela Sabatini. Najviše me razočarala Štefi. Zajedno smo plakale u bolnici - napisala je Selešova u svojoj autobiografiji “Od straha do pobede”, koju je napisala 1996. godine.

Otpor Argentinke nije doneo učinak. Ostalih 16 igračica možda nisu bile srećne zbog užasa koji se dogodio Moniki, ali njenu nesreću su odlučile da iskoriste kako bi se rešile one koju nisu mogle da pobede i kako bi napredovale na listi i u karijeri.

Sabatini, koja je godinama bila u samom vrhu i kojoj je na kraju krajeva Seleš bila puno veći problem od Graf (Nemicu je pobedila 11 puta, Seleš samo tri), ni trenutak nije mislila na sebe i na sjajnu priliku da tuđu tragediju iskoristi za vlastiti napredak. Ukratko, razmišljala je ljudski i ponela se kao čovek.

Čitav život sam razmišljala kako da budem ljudsko biće i vodila sam računa o drugim ljudima. Na terenu smo bile rivalke, ali čim bi se meč završio, bile bismo prijateljice. Ne želim nikoga da osuđujem, svako je odluku doneo po svojoj savesti, ali osećala sam da se to moglo dogoditi i meni jer ju je nožem povredio čovek koji je obožavao Štefi.

Jedino je Gabrijela u surovom svetu profesionalnog sporta pokazala da joj je srce veće od talenta i da postoji nešto više, puno važnije i značajnije od trofeja i pobeda. Monika joj taj potez nikad nije zaboravila.

Seleš nikad nije zaboravila što je Sabatini uradila 1993.

Pune 22 godine nakon skandala u Hamburgu, dve prijateljice i odavno penzionisane teniserke našle su se na jednoj revijalnoj zabavi u MEdison Skver Gardenu. Nakon meča je Seleš, još jednom, da se ne zaboravi, podsetila što je u proleće 1993. uradila Sabatini.

- U čitavom to periodu, Gabi mi je bila jedina podrška. Razmišljala je ljudski, razmišljala je o meni kao osobi, a ne o mom rankingu, sponzorima ili poslu. Ona je sasvim drugačija od svih igračica koje su tada bile na Turu. Gabi je bila odlična igračica, ali je puno veća kao čovek. Njena najveća vrlina je ljudskost, a tako nešto se retko viđa - pričala je Seleš dok ju je s udaljenosti od pola metra sa širokim i pomalo stidljivim osmehom promatrala bivša rivalka, a i više od dve decenije velika prijateljica.

Kao klinka bila je toliko stidljiva da je namerno gubila mečeve samo da ne mora da priča

Stidljivost, skromnost i dobrota krasile su Gabrijelu Sabatini još otkako je prvi put kao šestogodišnja klinka u rodnom Buenos Ajresu uzela reket u ruke.

Bila sam vrlo povučena. Imala sam puno problema u školi jer sam bila jako zatvorena. Kad sam bila mlađa, znala sam namerno da izgubim polufinala samo zato da nakon finala ne moram da uzmem mikrofon u ruke i da pričam. To sam mrzela, toga sam se strašno plašila - rekla je 2013. za argentinske novine “La Nacion” dama koja je od svog dolaska na Tur zračila nečim posebnim.

Ova izjava zvuči pomalo paradoksalno, jer je upravo Sabatini uz istočnonemačku kraljicu umetničkog klizanja Katarinu Vit bila prvi seks-simbol sporta tog vremena i osoba koja je svojim šarmom, gracioznošću i prirodnom lepotom promenila percepciju javnosti prema ženskom sportu.

Zavodila je zbog svoje lepote, ali i zbog svog načina ponašanja, urođene elegancije i stila. Zbog onog nekog X faktora koji u sebi ili imaš ili nemaš. Gabrijela je svojim primerom pokazala da profesionalna sportistkinja može da bude ženstvena i privlačna, a u isto vreme i nemilosrdna na terenu.

Do pojave Vit i Sabatini, vrhunske sportistkinje nisu previše pazile na svoj izgled i mada sada dolazimo do potencijalnog problema takozvane objektivizacije, notorna je činjenica koja lako može da se argumentuje da su upravo njih dve nenamerno otvorile put sportskim ikonama koje su postale modne legende i čak poznatije od supermodela. Od Ane Kurnjikove i Franciske fon Almšik, do Marije Šarapove i Lindzi Von. Da dalje ne nabrajamo.

Stidljiva klinka izrasla je u divu kojoj se divio celi svet

Stidljiva i mršava klinka izrasla je u prekrasnu devojku koja se više nije libila da pokaže svetu svoje pravo lice, a mada će se danas neko zgroziti stavljanjem fokusa na lepotu umesto isključivo i samo na veštinu, Sabatini bi takav stav smatrala besmislenim. Njoj nikad nije palo na pamet da odvaja jedno od drugoga. Priroda joj je dala talent, ljubaznost i poniznost, ali nimalo nije bila škrta ni kad je lepota u pitanju.

Gabi je oberučke prigrlila svo troje. I zašto ne bi? Kao što je legendarna njena odanost prijateljima i koleginicama, tako su i slavna bila njena redovna kašnjenja na pres konferencije nakon mečeva. Nije kasnila jer je bila neodgovorna, zaboravna ili lenja, kasnila je jer je želela da pred novinare dođe u svom najboljem izdanju.

Nezavisno od ishoda upravo završenog meča. Dok bi većina tenisera i teniserki pred novinare dolazili mokri od znoja, Gabi bi “presove” odrađivala našminkana, kose uredno skupljene u rep i sa neizbežnim neodoljivim smeškom na licu koji je obarao sve, od zaljubljenih klinaca, pa sve do selebritija iz sveta filma, biznisa, politike i muzike. Svi su vapili za tim da se nađu u blizini Gabrijele Sabatini.

Federer je kao klinac bio zaljubljen u Gabi

Nakon jednog slučajnog susreta u Cirihu (Gabrijela danas živi na relaciji Cirih, Majami i Buenos Ajres) sa Rodežrom Federerom i njegovom porodicom pre četiri godine, Argentinka i Švajcarac su počeli veliko prijateljstvo. Za mnoge najbolji teniser u istoriji godinama ranije je priznao da je kao klinac bio zaljubljen u Sabatini i da je imao gotovo samo njene postore na zidovima u sobi. Kad se upoznao sa svojom omiljenom teniserkom, nije krio oduševljenje.

Gabrijela mi je bila omiljena teniserka dok sam odrastao. Uživao sam u njenom rivalstvu sa Štefi Graf, a onda je došla Martina Hingis. Gabi je bila čudo. Poslednji put smo se videli kad je mene i moju suprugu pozvala u svoj stan ovde u Buenos Ajresu. Pripremila nam je fantastičnu večeru, rekao je Rodžer za “Sportskeedu”.

Obožavanje Sabatini je postalo globalni fenomen

Obožavanje Gabrijele Sabatini preraslo je u neku vrstu kulta, globalni fenomen, a Argentinka je vrlo brzo shvatila da može itekako dobro da unovči svoj status. Kao prva sportistkinja u istoriji dobila je 1994. svoju lutku, i to u ograničenoj, kolekcionarskoj seriji.

Porculanska lutka Gabrijele Sabatini, kompanije “Great American Doll Company”, u junu 1995. donirana je “Pediatric Aids Foundationu” u Los Anđelesu i prodata na njihovoj godišnjoj aukciji za 10.000 dolara.

Lutka je bila drugi najprodavaniji artikl te aukcije. Samo je “Cadillac” Kristijana Slejtera otišao za više novca - 12.000 dolara. Poređenja radi, na istoj aukciji kožna jakna Breda Pita prodata je za 1.000 dolara, a gitara Stinga za 1.750 dolara.

Jedan za drugim stizali su bogati ugovori koje je potpisivala sa satovima “Ebel”, vodom “Perrier”, “Ray-Ban” naočarima, “Fuji” fotoaparatima... Danas je sasvim normalno da slavni sportisti imaju svoju liniju parfema. U to doba to nije imao niko osim Gabrijele. Kad je 1989. izbacila prvi, odmah se popeo na vrh najprodavanijih parfema na svetu. Bila je prva žena ikad koja je potpisala ugovor s Pepsijem.

Sjajna teniserka, još bolja osoba

Međutim, Gabi nije bila samo obična lepotica. Bila je i sjajna teniserka. Gotovo čitavu svoju karijeru provela je među 10 najboljih igračica sveta, a njeni mečevi s Graf i Seleš postali su mitski. Finale Mastersa 1990. u Njujorku protiv Monike Seleš bio je prvi meč za žene u pet setova od 1901. i smatra se najboljim u istoriji ženskog tenisa.

- Bila su to tri sata i 47 minuta čistog uživanja - kako je tada napisala Judit Elijan za “Lekip”. Ništa manje dramatično nije bilo ni finale Vimbldona 1991. protiv Štefi.

Mada je izgubila oba meča, nikad nije bilo dileme da je bila svetska klasa i sasvim bi pogrešno bilo reći da je samo njen izgled bio razlog enormne popularnosti. Najtačnije bi bilo zaključiti da je u pitanju bila savršena kombinacija kvaliteta, lepote i posebnog personalitija kakav nije imao niko.

Sabatini možda nikad nije imala fokus jedne Seleš ili Graf, zato je uglavnom i gubila od njih, ali kako smo već napisali, neke stvari su puno važnije i dragocenije od trofeja i titula. Zato je istorija i zaboravila na neke šampionke, a na Gabrijelu Sabatini neće nikad.

To što je radila Sabatini nije radio niko od vrhunskih sportista

Neposredno nakon teškog poraza (6:1, 6:3) od Lindzi Davenport u četvrtfinalu Vimbldona 1994, Sabatini se spremala za obavezni pres posle meča. Uz nju je bila Debi Edvards iz WTA, koja je istovremeno skupljala sredstva za žensku atletsku sekciju na Univerzitetu Florida.

Edvards je u jednom intervjuu ispričala kako je pomalo u strahu pitala Argentinku da li može nešto da donira. S obzirom na to da je Sabatini nekoliko minuta ranije doživela jedan od najtežih poraza u karijeri, Edvards je rekla da ju je njen odgovor šokirao.

- Da li moje patike biti dovoljno dobre za aukciju? - upitala je Gabrijela, a kad je Edvards oduševljeno rekla da hoće, Sabatini se izula, potpisala patike i poručila da bi volela da zna kako napreduje aukcija.

Nekadašnja američka teniserka i bivša druga igračica sveta Andrea Jeger sredinom devedesetih je bila aktivna u akciji za pomoć neizlečivo bolesnoj deci. Ispričala je da je Gabrijela Sabatini bila jedina teniserka koja ju je lično nazvala i pitala što može da uradi kako bi pomogla. - Kad vidite kakva je s decom, onda znate da joj je stvarno stalo - izjavila je Jeger za “La Times” 1995.

Prošle godine tokom US Opena nazvala me i ponudila pomoć. Obično u takvim situacijama to znači da će sportisti koji učestvuju dati neki potpisani deo svoje opreme za aukciju. Gabi je ponudila novac i samo je pitala koliko mi treba. Nakon donacije nije želela da iko zna za to. Gabi je jedna od onih ljudi za koje znate da sve što radi, radi iskreno. Nikad nisam čula da je rekla bilo što loše o nekome. Nikad nisam ni čula da je bilo ko rekao nešto loše o Gabi. Ona je takva. Ako je ikad postojala osoba sa srcem i osobenošću kakvu bih ja želela da imam, onda je to definitivno Gabrijela, rekla je Jeger pa je prepričala jednu situaciju kad se Sabatini nakon jednog intervjua zahvalila i srdačno rukovala sa voditeljem intervjua, snimateljem i tonskim tehničarom.

Takva je bila Gabrijela Sabatini, dama kojoj je u rodnoj Argentini za života podignut spomenik. Statuu je 2014. predstavio bivši predsednik Argentine Maurisio Makri, a bronzana statua (zanimljivo, nedugo nakon postavljanja nepoznati izvršitelji su ukrali reket sa kipa) nalazi se u aleji velikana argentinskog sporta zajedno s fudbalerima Dijegom Maradonom i Lionelom Mesijem, teniserom Giljermom Viljasom i legendarnim golferom Robertom de Vićencom. Godine 2000. izabrana je za sportistkinju decenije u Argentini, a šest godina kasnije primljena je u tenisku Kuću slavnih.

Kao devojčica od osam godina bila je senzacija

Gabrijela Sabatini rođena je 16. maja 1970. u Buenos Ajresu, u bogatoj porodici u kojoj su joj otac i stariji brat bili veliki ljubitelji tenisa. Pogotovo brat Osvaldo. Pratila ga je u stopu i dok bi on igrao sa svojim vršnjacima, ona je sa reketom većim od sebe uporno udarala lopticu o zid. Satima.

Lokalni trener je gledajući devojčicu sa kikicama ostao zapanjen, pa joj je prišao i pitao da li želi da poradi na bekendu. - Bilo je to sudbonosno pitanje - pričala je kasnije Sabatini.

Sa svega osam godina pobeđivala je i po četiri godine starije devojčice iz cele Argentine i ubrzo zapala za oko čileanskom treneru Patrisiju Apeju.

Odveo ju je na Floridu kako bi testirao njen talent u mečevima sa tamošnjim najboljim klincima. Kad je video da ne mogu da joj vrate udarac, znao je da u rukama ima senzaciju. Međutim, sve je to bilo previše i prebrzo za Sabatini. Sama u stranom svetu, odvojena od porodice, danju je igrala tenis, a noću plakala.

- Stalno sam plakala. Bila sam sama, daleko od kuće. Roditelji su me ponekad posećivali, ali kad bi otišli, ja bih se raspala - pričala je.

Srećom, mama i tata joj nisu bili primeri bolesno ambicioznih roditelja koji decu koriste za ostvarenje svojih nerealizovanih želja.

Naprotiv, svojoj ćerki su želeli samo najbolje i jasno su joj stavili do znanja da ne bi imali ništa protiv da napusti tenis i vrati se kući. Tenis njima nije bio prioritet. Bio je njoj. Podrška roditelja dala joj je dodatni podsticaj da nastavi. Znala je da nije sama.

Rim je postao Gabilendija

Najviše je uživala da igra u Rimu. Ko zna, možda zbog svojih italijanskih korena, ali Otvoreno prvenstvo Italije osvajala je tri puta (1989. je u finalu pobedila Aranču Sančez Vikario, a 1991. i 1992. Moniku Seleš). Ljubav između Sabatini i rimske publike bila je obostrana i Italijani su rimski turnir prozvali Gabilendom.

Nikad nije mogla da podnese teret velikih očekivanja

Sabatini je imala znanje i moć da ruši i najbolje, Seleš i Graf, ali to se događalo samo sporadično. Izuzev slavlja u Njujorku, sve velike mečeve je gubila. Problem je očito bio u glavi, a i sama je više puta priznala da se od početka karijere teško nosila sa silnim pritiskom velikih očekivanja.

- Ta nagla popularnost bila je jedna od najtežih stvari sa kojima se trebalo nositi. Sve te stvari koje nisu imale veze s tenisom. Bilo mi je jako teško. Pogotovo kod kuće u Argentini gde su me u stopu pratili paparaci. Bilo mi je jako teško - za “WTA Insider” je nedavno pričala Sabatini, koja je tokom karijere gubila brojne mečeve koje jednostavno nije trebalo da izgubi.

Od trijumfa na Vimbldonu 1991. delile su je samo dve lopte. Nije bilo dovoljno. Graf je u trećem setu slavila s 8:6. Na Rolan Garosu 1993. je protiv Meri Džo Fernandez u četvrtfinalu vodila 6:1, 5:1. Izgubila je. U trećem setu je bilo 10:8 za Amerikanku.

Počela je da pada i sve je više gubila interes za tenis. Godine 1993. promenila je čak tri trenera jer je sve brže išla prema dole, a sledeća sezona bila je još gora. Tenis je više nije veselio, bio joj je mučenje i gušio ju je. Bilo je očigledno da se jednoj velikoj priči bliži kraj.

Potražila je pomoć psihologa, a onda shvatila da je stigao kraj

Priznala je da je tokom karijere često koristila pomoć psihologa jer nije znala da se nosi sa mentalnim problemima na terenu. Tako je i shvatila da je došlo vreme za oproštaj.

- Uradila sam to jer nisam znala što mi prolazi kroz glavu. Osećala sam da mi je sve teže da treniram i igram tenis, a nisam znala zašto je to tako. Nisam više uživala u igri i često sam tražila stručnu pomoć da pokušamo da vidimo što se događa. Nisam znala da li je to prolazan trenutak kroz koji sam morala da prođem ili je to nešto definitivno. Zato sam puno radila sa psihologom i on mi je pomogao da shvatim da je zaista stigao kraj - otkrila je u intervjuu za “La Nacion” pre četiri godine.

Pres koja je šokirao svet tenisa

Samo 10 dana nakon poraza od Kaprijati u Cirihu, Sabatini je 24. oktobra 1996. sazvala pres u Medison Skver Gardenu u Njujorku gde je šokirala objavom da zauvek napušta tenis sa samo 26 godina.

- Želim da vas obavestim o svojoj odluci da napuštam tenis. Turnir u Cirihu mi je bio poslednji od gotovo 250 koje sam odigrala tokom poslednjih 13 godina sa svom svojom predanošću i strašću - slomljenim i drhtavim glasom na engleskom je izgovorila Gabi pred nekoliko stotina novinara, a onda je na lice nabacila svoj prepoznatljivi osmeh pa je progovorila i na španskom:

- Nije mi bilo teško da donesem ovu odluku. Bilo je to nešto vrlo prirodno. To je nešto što sam želela i smatram to jednim važnim korakom u svom životu.

- Moj poslednji meč bio je u Cirihu protiv Kaprijati. Niko nije znao da odlazim. Nakon meča odluku sam saopštila samo nekolicini ljudi. Bio je tu i direktor WTA. Svi su se ukočili od šoka. Nisu mogli da veruju - pričala je Sabatini u intervjuu s Huanom Ignasiom Čelom u emisiji “El set de Chela” 2020. o razlozima odlaska.

- Nisam u tu sezonu ušla sa mišlju da će mi biti poslednja. Međutim, već sam neko vreme radila sa psihologom jer sam imala sumnje, nedostajalo mi je motivacije. Ista stvar mi se dogodila kad sam imala 17 godina, ali tada sam shvatila da želim da igram. Ovaj put je sve bilo drugačije. Odradila sam sa psihologom niz vežbi koje su mi pomogle da shvatim da ne želim da nastavim i da donesem odluku. Zapravo, znala sam da je kraj i pre Curiha. Kad sam objavila da odlazim, ojetila sam ogromno olakšanje. Kao da mi je neko skinuo teret sa leđa. Shvatila sam da napokon mogu da radim i druge stvari i da imam vreme samo za sebe - rekla je pa nastavila:

- Pokušavala sam svima da ugodim. Pogotovo kad sam bila jako mlada. Kad bih izgubila neki meč, u Argentini su stalno pričali o meni i pitali se “zašto ne može da pobedi”. Osećala sam da taj pritisak stalno raste. Stalno sam se trudila da ugodim svima, da svi budu srećni zbog mene. Kada bih pobedila, rekla bih sama sebi “sjajno, pobedila si, ljudi će biti zadovoljni”. Kad bih izgubila, odmah bi mi palo na pamet što će svi reći. To mi je bilo jako teško. Neverovatno je koliko mi je dugo trebalo da shvatim da sam napokon slobodna da mislim tačno ono što želim da mislim.

Čitavu karijeru želela je samo da ugodi drugima, sebe je gurala u drugi plan. To ju je koštalo

Kroz čitavu karijeru Gabrijela se trudila samo da usreći druge. Porodicu, prijatelje, navijače, Argentinu. Sebe je stavljala u drugi plan. Upravo ju je ta filozofija preterane ljubaznosti i empatije koštala i puno veće karijere i duševnog mira. Nakon što je 24. oktobra 1996. celom svetu saopštila da je gotovo, počela je da živi slobodno. Prvi put u životu.

Tenis joj je otvorio vrata prema svetu i promenio joj je život. Tenis joj je omogućio da postane jedna od najslavnijih sportistkinja u istoriji i uspešna poslovna žena. Ali, jednako tako, tenis je bio glavni krivac za brojna razdoblja teskobe kroz koju je prolazila. Ipak, danas kaže da je sve vredilo i da ništa ne bi menjala.

- Tenis mi je dao mnogo više nego što mi je uzeo. Srećna sam što sam iskusila sve što sam iskusila. Tenis mi je dao priliku da putujem na toliko mesta, da vidim svet, upoznam ljude, da imam prijatelje svuda. Da nije bilo tenisa, verovatno se ništa od toga ne bi dogodilo. Kao devojčica sam bila vrlo introvertna. Posebno u školi. Tenis mi je pomogao da se osećam slobodnije, da sve više moja ličnost izađe napolje. Naravno, uvek sam radije birala privatnost, jer to sam ja, tako se osećam ugodnije, ali tenis mi je pomogao da odrastem i sve što mi je dao je divno.

Nakon što je prestala da igra napokon je postala slobodna

Sloboda u kojoj uživa joj paše. Trajno se nastanila u Cirihu jer, kako je rekla, tamo se oseća slobodno i bezbedno. Često je u Majamiju i u Buenos Ajresu. Živi izrazito sportski. Tu i tamo popije čašu vina ili se počasti čokoladom. Obožava kafu. Kad priča o njoj, ozari se. Želi da se jednog dana okuša i kao barmen na takmičenjima.

U Švajcarskoj je otkrila strast prema biciklizmu. Svakodnevno je na biciklu, a učesvovala je i na Tur de Fransu za amatere. I dalje vodi posao sa parfemima, koji su i dalje među najpopularnijima i najprodavanijima na svetu. Nije zanemarila ni brigu za one kojima je pomoć potrebna i puno vremena, energije i sredstava troši kako bi barem malo pomogla zajednici.

Tenis je ostao važan deo njenog života. Stalno je prisutna na raznim teniskim manifestacijama, bilo da su u pitanju revijalni mečevi legendi, bilo da iskustvom i harizmom tenisko jevanđelje širi mladim naraštajima kojima je idol.

Veoma je prisutna na društvenim mrežama, na kojima deli posebne trenutke iz svog života i stalno komunicira sa svojim brojnim obožavaocima i prijateljima. Često je sa Monikom Seleš, koja je onog kobnog 30. aprila 1993. možda izgubila prvo mesto na svetu, ali je dobila vernu i odanu prijateljicu za čitav život.

Pitajte Moniku što joj je važnije.