Stefan se oženio i izbacio rođenu majku iz kuće! Snajka sve zabiberila, pa ispliva šok istina kada je policija...

Kuća u kojoj je Stefan odrastao bila je na kraju sela, na blagom uzvišenju. U malim mestima se sve zna, pa ljudi koji u njima odrastu strogo vode računa o ponašanju, da se posle ne bi brinuli - šta će selo da kaže. Tako je i ceo Kruševac znao kakvu je torturu Jelena prošla sa suprugom.

Drvena kapija škripala je svaki put kad bi je otvorio, a njegova majka Kaljinka uvek bi se pojavila na pragu, brišući ruke o kecelju i govoreći:

„Sine, jesi li to ti? Hoćeš da skuvam nešto?“

Bio je jedinac, i ceo njen svet vrtelo se oko njega. Još kao dečak, Stefan je osećao da ga ta briga ponekad guši, ali nikada nije mogao da zamisli dan kad će se od nje stvarno odvojiti. Sve dok nije upoznao Milicu.

Ljubav i novi početak

Milica je bila gradska devojka, samouverena i navikla na udobnost. Kad je prvi put došla u Kaljinkinu kuću, osvrnula se i rekla kroz smešak:

„Lepo je… ali malo zastarelo, zar ne? Oseća se vlaga, vidiš ove zidove?“

Kaljinka je samo spustila pogled i slegla ramenima.

„Zidovi su stari, ali dom je čist. Nije vila, ali je pošteno sagrađena.“

Stefan je ćutao. Bio je rastrzan između majke i žene. Milica mu je kasnije, dok su se vraćali kolima u grad, rekla:

„Slušaj, ako misliš da ćemo tu živeti, varaš se. Hoću stan u gradu, da imam svoj mir. I ti bi trebalo da hoćeš isto.“

Nekoliko meseci kasnije, doneta je odluka. Stefan je prodao porodičnu kuću. Majci je rekao da „tako mora“ i da će joj plaćati podstanarski stan dok se ne snađe.

Kaljinka nije pravila scenu. Samo je sedela na staroj klupi ispred kuće, gledala u dvorište puno detinjih uspomena i rekla tiho:

„Znaš, Stefane… nisam mislila da ćeš jednog dana prodati sve ono što je tvoj otac zidao svojim rukama. Ali ako ti misliš da je to bolje, neka ti Bog pomogne.“

„Mama, nemoj tako, znaš da ću ti pomoći. Naći ću ti lep stan u centru, neće ti ništa faliti.“

„Nije stvar u stanu, sine“, odgovorila je. „Stvar je u srcu.“

Prošlo je šest godina. Kaljinka se retko javljala. Živela je skromno, u podstanarskom stanu u predgrađu, daleko od Stefana i njegove nove porodice.

U početku ju je posećivao – donosio joj lekove, plaćao račune. Ali kako su deca stizala, obaveze su ga preplavile, a Milica sve češće gunđala:

„Stefane, ne možemo stalno davati pare tvojoj majci. Ima penziju, neka se snađe! Mi imamo dvoje dece, znaš li ti koliko košta život?“

I tako su posete postajale sve ređe. Telefonski pozivi kratki. Na kraju, skoro da više nisu ni razgovarali.

Jednog dana, Kaljinka mu je samo poslala kratku poruku: „Zdravo, sine. Ne brini za mene. Sve je u redu.“

A Stefan, naviknut na njen tihi ton, nije ni posumnjao da nešto nije.

Poziv iz policije

Šest godina kasnije, jednog jutra, dok je pio kafu pre posla, zazvonio mu je telefon. Nepoznat broj.

„Gospodine Stefan Pavlović?“ čuo se ozbiljan glas s druge strane.

„Da, izvolite.“

„Ovde policijska stanica Novi Beograd. Morali bismo da dođete danas. Radi se o vašoj majci, gospođi Kaljinki Pavlović.“

Kafa mu se u trenutku sledila u ustima.

„Šta se desilo? Je l’ živa?“

„Živa je, gospodine, ali… možda bi bilo najbolje da dođete lično.“

Susret koji nije očekivao

Kad je stigao, uveli su ga u malu kancelariju. Kaljinka je sedela na stolici, mirna, sa blagim osmehom.

„Mama… šta se desilo?“

„Ništa, sine. Samo sam htela da te vidim“, rekla je smireno.

Policajac je pogledao Stefana i rekao: „Vaša majka je jutros došla da preda izjavu. Rekla je da želi da prijavi krađu.“

„Krađu? Šta je pokradeno?“

„Kaže – porodična kuća Pavlovića.“

Stefan je ostao bez reči.

„Ali ta kuća je prodata! Legalno, pre šest godina! Sve je potpisano!“

Kaljinka ga je pogledala i tiho rekla: „Jeste, sve si ti potpisao, a ja sam ćutala. Sad sam samo došla da kažem da si mi ukrao ono što mi je značilo više od života. A znaš šta još, sine? Sada sam je otkupila nazad.“

Stefan je zbunjeno pogledao policajca.

„Kako – otkupila?“

„Preko sudske prodaje. Novi vlasnik je imao dugove, kuća je otišla na licitaciju. Ja sam je kupila. Svojom penzijom i ušteđevinom od muža, dinar po dinar. I ne brini, neću te tužiti. Samo sam htela da znaš da sam se vratila – kući.“

Suočavanje

Kad su izašli iz stanice, Stefan je pokušao da priđe majci.

„Mama, zašto mi nisi rekla? Pomogao bih ti!“

Kaljinka se nasmejala onim starim, blagim osmehom.

„Pomogao? Ti si me već jednom ‘pomogao’, sećaš se? Kad si me poslao u stan koji nije imao ni cveće na prozoru. Sad više ne treba. Naučila sam da živim bez pomoći.“

„Znači, ovo je bila osveta?“

„Ne, sine. Ovo je bila pravda. Ti si prodao uspomene, ja sam ih otkupila nazad.“

Zastala je, pogledala ga pravo u oči i dodala:

„Znaš li šta je najteže za majku? Ne to što si me izbacio iz kuće, već to što sam godinama čekala da me pozoveš, a nisi. Zato sam sada došla – da znaš da me još ima.“

Stefan je ćutao. Po prvi put posle mnogo godina, nije imao odgovor.

Povratak korenima

Nekoliko meseci kasnije, Kaljinka se vratila u staru kuću. Okrečila je zidove, zasadila nove ruže ispred kapije, a u prozor stavila čipkane zavese koje je sama heklala.

Komšije su dolazile, nosile kafu, pomagale oko dvorišta. I svi su pričali o tome kako se „stara Pavlovićeva kuća opet probudila“.

Stefan je ponekad dolazio, tiho, bez najave. Stajao bi pred kapijom, gledao kroz ogradu i setio se detinjstva.

Jednom prilikom, Kaljinka je otvorila vrata i rekla:

„Uđi, sine. Nema ljutnje. Samo više nikad ne prodaj ono što te čini čovekom.“

Bonus video:

Espreso/stil/TM