Srpkinja otkrila tajne života u Nemačkoj i Engleskoj, ljudi razočarani: Nekome bude dobro, nekome ne, zavisi od...

Imam utisak da ljudi kod nas previše troše na garderobu. Bitno im je da je firmirano, iako to ne znači uvek i kvalitet. U Engleskoj i Nemačkoj kupuju se stvari zbog trajnosti i funkcionalnosti, a kod nas se juri etiketa...

Pre trinaest godina, Aleks Rajlić iz Sremske Mitrovice odlučila je da napusti Srbiju u potrazi za boljim životom. Danas, posle iskustava u Švajcarskoj, Engleskoj i Nemačkoj, otvoreno govori o izazovima, lekcijama koje je naučila i razlikama koje su je naterale da sagleda svet i ljude na drugačiji način.

- Prvo sam otišla u Švajcarsku, u Lozanu. Najteže je bilo to što nisam znala jezik. U prodavnici znaš šta ti treba, ali ne znaš kako da pitaš. Doživiš šok i od samog izbora u radnjama – sve je ogromno, šareno, ima svega. Sećam se donjeg veša u izlogu koji je koštao hiljadu franaka - pitala sam se da li je moguće da ljudi to kupuju.“

Radila je kao bejbisiter, posao koji i danas često rade ljudi sa Balkana. „Nekome bude dobro, nekome ne. Sve zavisi od porodice. Ja sam imala sreće, ali znam devojke koje su prolazile kroz pravu eksploataciju – obećaju im jedno, a ispadne drugo. Jednu devojku smo bukvalno spasli sa ulice, jer nije mogla da izdrži.“

Iz Švajcarske put ju je odveo u London, gde je Aleks radila u keteringu na glamuroznim svadbama, snimanjima reklama i događajima na Temzi.

„Bila sam na svadbama od milion evra, na promocijama i događajima velikih produkcijskih kuća. Radiš po 16 sati, putuješ dva sata do posla i nazad, ali mnogo učiš – o poslu i o ljudima. London je grad gde se susreće ceo svet – Japan, Amerika, Irska, Engleska, Afrika… Svaka kultura donosi nešto svoje.“

Posebno je fasciniralo to što se posao vodi potpuno drugačije nego kod nas:

„U ekskluzivnim restoranima nema ponižavanja. Niko ne viče, sve se objašnjava dok ne naučiš. Kod nas je normalno da šef viče. Tamo – ne.“

Nakon Londona, Aleks se seli u Nemačku, gde je pokrenula svoj ugostiteljski biznis. „Radila sam na brodovima, vodila kuhinje, a kasnije i sopstveni lokal. Nije bilo lako, ali tamo sistem funkcioniše. Ako si odgovoran i disciplinovan, možeš da napreduješ. U Srbiji sam često imala osećaj da to nije moguće – da ma koliko se trudio, prilika neće doći.“

Aleks se osvrnula i na navike Srba u vezi sa novcem.

„Imam utisak da ljudi kod nas previše troše na garderobu. Bitno im je da je firmirano, iako to ne znači uvek i kvalitet. U Engleskoj i Nemačkoj kupuju se stvari zbog trajnosti i funkcionalnosti, a kod nas se juri etiketa. Kreditne kartice i rate guraju ljude u dugove. To je znak finansijske nepismenosti – trošimo ono što nemamo.“

Dodaje da bi se ljudi osećali slobodnije kad bi trošili manje na nepotrebno:

„Ako nešto nisi obukao tri meseca, verovatno ti i ne treba. Stil nema veze s količinom, nego sa odabirom.“

Iako je već više od decenije van zemlje, Aleks priznaje da joj se Srbija otvorila na novi način.

„Tek kad odeš, shvatiš šta imaš. Hrana kod nas i dalje ima vrhunski kvalitet – voće, povrće, sveže namirnice, to je nenadmašno. Ali s druge strane, sistem je slab: reciklaža, kanalizacija, komunalna kultura – tu smo daleko iza. Tamo to funkcioniše jer neko vodi računa. Kod nas se često izostavlja odgovornost.“

„Mnogi ljudi u Srbiji deluju besno i nezadovoljno. To me žalosti, jer ne možeš biti srećan ako propustiš da živiš današnji dan. Ljudi troše mnogo energije na tračeve i tuđe živote, umesto da rade na sebi.“

Priča Aleks Rajlić pokazuje da život u inostranstvu nije bajka. Plate su veće, sistem funkcioniše, ali izazovi su brojni: usamljenost, radni pritisak, kulturne razlike. Sa druge strane, Srbija ima prirodna bogatstva, kvalitetnu hranu i toplinu, ali nedostaje sistemska disciplina i poštovanje pravila.

„Svet je prelep i treba gledati u lepšu stranu života. Ali gde god bio – najvažnije je da naučiš da ceniš ono što imaš i da budeš odgovoran prema sebi i drugima.“

Espreso/Kurir.rs/DČ