Nad crnom sudbinom srpske pevačice, mnogi i dalje zaplaču: Bosni je odbacili jer je Srpkinja, ali to nije najgore

Kada se govori o sevdalinkama i njihovim najautentičnijim izvođačima, jedno ime zauvek ostaje urezano u kolektivno sećanje – Nada Mamula. Rođena kao Nada Vukićević 9. januara 1927. godine u Beogradu, tek će decenijama kasnije postati prepoznata kao glas koji je obeležio muzičku scenu bivše Jugoslavije.

Njena sudbina spojila je talenat, strast i tugu, a životni put vodio ju je od detinjstva ispunjenog pesmom, preko velikih festivalskih pozornica, do tišine u kojoj je provela poslednje godine.

Muzika joj je bila prirodna od najranijih dana – još kao devojčica pevala je na Radiju Beograd, iako se porodica protivila njenoj želji da postane pevačica. Nakon udaje za Nikolu Mamulu i preseljenja u Sarajevo, prijavila se na audiciju Radio Sarajeva, gde je već posle tri otpevane pesme osvojila žiri. Od tog trenutka počela je njena velika karijera.

Zahvaljujući snažnom i prepoznatljivom glasu, ubrzo je postala najvoljenija izvođačica sevdalinki. Pevala je dela autora poput Rade Jovanovića i Dragiše Nedovića, osvajala nagrade, putovala po svetu i, kako se pričalo, čak pomogla Cunetu Gojkoviću da pronađe način interpretacije.

Patila što nema decu

Iza glamura krila se i tuga – najveća životna rana bila je što nije imala decu. Uprkos festivalskim pobedama i aplauzima, Nada je u intimi često posezala za pesmama koje su govorile o čežnji i bolu.

Devedesete godine donele su preokret – rat je preko noći prekinuo njenu karijeru. U Bosni je bila odbačena jer je Srpkinja, a u Srbiji njene pesme više nisu emitovane. Za nju je to bio udarac koji nikada nije prebolela. Posebno ju je bolelo kada bi čula svoje pesme u interpretaciji drugih, dok su njene originalne izvedbe bile potisnute. Govorilo se da je u očaju bacila sve novine i fotografije iz vremena najveće slave. Najteži gubitak ipak je doživela kada joj je posle 35 godina zajedničkog života preminuo suprug Nikola – tada je ostala potpuno sama.

(Espreso/Mondo/DČ)