"MOJ VRISAK JE UPALIO SVA SVETLA U KOMŠILUKU" Igor Jurić se prisetio noći kada je saznao za Tijaninu smrt

U emotivnom razgovoru za emisiju "Crna hronika" na Kurir televiziji, Igor Jurić, otac nastradale Tijane Jurić, detaljno je ispričao kako je izgledala noć kada je saznao za nestanak svoje ćerke, kako je tekao proces potrage, istrage, suočavanja sa strašnom istinom i šta ga je sve pratilo u tim najtežim danima.

- To je bila noć. Dobijao sam mnogo poziva, međutim, iz nekog razloga nisam mogao da uspostavim vezu sa svojom ćerkom. Mislio sam da je šala ili neko pitanje. Isključio sam telefon jer sam sutradan ujutru imao vrlo rano obaveze. Kada sam se probudio, imao sam hiljade propuštenih poziva, stotine poruka. Prvi let sam uzeo iz Belgije, došao kući. To je bila vrlo traumatična situacija. Nisam mogao da zamislim da se tako nešto može desiti u Srbiji - rekao je Jurić.

Iz današnje perspektive, kako ističe, to smatra ogromnom traumom za svakog člana porodice, naročito za roditelje koji traže svoju decu.

Kada se vratio i prvi put razgovarao sa policijom, nije bio zadovoljan početnim kontaktom:

- Taj prvi kontakt nije bio dobar. Ono što mi je ulivalo nadu, došlo je kasnije, ljudi iz Beograda, stručni, iskusni. Komunikacija sa njima bila je na višem nivou. Danas sam prijatelj sa mnogima od njih. Zahvalan sam im do kraja života. Dali su sve od sebe da se Tijana pronađe. I jeste pronađena, stradala jeste, ali je pronađena. Mnogo bi teže bilo da dan-danas tragamo, da ne znamo ništa, da ne možemo ni grob da joj obiđemo.

Govoreći o samoj istrazi, naveo je da im je mnogo značila čak i prisutnost policajaca.

Mojoj supruzi je mnogo značilo kada bi samo došli i rekli: "Tražimo je i nećemo stati dok smo živi." Ali, ni to često nisu mogli da izgovore, jer nisu imali nikakve nove informacije. Trud tih ljudi je bio ogroman. Ispitivali su i nas kao roditelje. Mi smo prvi osumnjičeni. Rekao sam tada: "Nemojte brinuti, kad ovako razgovaraju sa nama, još više će se truditi sa drugim osumnjičenima."

Na pitanje kako je izgledao trenutak kada je saznao da je Tijana pronađena, Jurić kaže:

- Bili smo svi kod kuće, imali zajednički obrok, pričali. Nenadano, dobio sam poziv iz MUP-a, iz Policijske uprave Subotice. Rekli su da ne idem nigde, da će doći za 30 minuta. Bilo je kasno, posle 23 sata, bio sam siguran da je Tijana pronađena i da je vraćaju kući. Bio sam ushićen, radovao se. Ostali članovi porodice su bili tihi, zabrinuti. Ubrzo je stigao zamenik načelnika, izašao iz auta i rekao: "Tijana je pronađena, ali nije onako kako smo želeli." Vrisnuo sam toliko jako da su se upalila svetla u celom naselju. Ljudi su se okupili ispred naše kuće. Sabrali smo emocije, bol, tugu, a onda se postavilo pitanje, kako dalje?

U nastavku razgovora, Jurić se prisetio kako su izdržali taj prvi period.

- Još smo bili svesni. Supruga je pokazala neverovatnu hrabrost. Kada su neki članovi porodice padali u nesvest, ona nije dozvolila da tuga pređe u histeriju. Govorila je: "Tijana ne zaslužuje cirkus. Moramo dostojanstveno da je sahranimo."

Kada je reč o počiniocu ubistva, kaže da ga nije poznavao:

- Nisam znao ni njega, ni porodicu. Stanovali su u selu pored Bajmoka. Kao roditelj, kad sam saznao ko je, bio sam ogorčen, pun mržnje. Dobijao sam i pozive iz zatvora, nudili su da u moje ime presude ubici. Nikada to nisam želeo. Najteže je bilo čitati izjave samog ubice, kako je Tijana stradala. To je ostavilo traumu koja i danas traje.

Govorio je i o reakcijama zajednice, ali i nečemu što je ostavilo gorak trag:

- Ogroman broj vidovnjaka zvao je, nudili pomoć, tražili da se nešto plati. Odlazio sam na razna mesta, ali to je bila prevara i gubljenje vremena. Danas kad mi se jave porodice nestalih, uvek ih upozorim da ne nasedaju. Takođe, stizala su i pisma iz zatvora: "Prebacite me tamo gde je ubica, ja ću mu presuditi." Ili saveti kako da unesem nož u sudnicu, a da ga skener ne prepozna.

Na kraju, govorio je o oprostu.

- Članovi moje porodice ne mogu da razumeju kada kažem da bih mogao da oprostim, ali samo ako bih znao da se iskreno pokajao. Ne mogu da završim život a da se ne sretnem s njim, da ne porazgovaram o tome kako on danas doživljava smrt mog deteta. Da li se kaje? Onda bih video da li imam snage da oprostim. To su stvari koje običan čovek možda ne može da shvati, ali ja idem ka tom cilju - zaključio je Igor Jurić.

Bonus video:

(Espreso/Kurir/Una Kučuk/Preneo D.M.)