OPOMENA PATRIJARHA PAVLA SRBIMA: Pazite šta radite, pred ovim sudom SVAKO ZANEMI!

Najveća zabluda današnjeg sveta nije u neznanju, već u brzopletom zaključivanju. Sudimo jedni drugima u prolazu, bez pitanja, bez razumevanja, bez i trunke saosećanja. A zaboravljamo ono što je patrijarh Pavle govorio, s nepogrešivom tišinom duhovnog autoriteta, da nema tih cipela u koje možemo stati bez da prvo osetimo svaki njihov žulj.

U vremenu kada svako ima mišljenje i potrebu da ga izgovori što glasnije, reči ovog voljenog patrijarha odzvanjaju kao poslednje upozorenje savesti. Pre nego što nekoga osudimo, setimo se - pred kakvim sudom bismo želeli da sami stanemo?

Brzina osude - svakodnevna zamka

U prodavnici, na semaforu, u kancelariji, pa čak i za porodičnim stolom - nehotice, ali neumoljivo, preuzimamo ulogu sudije. Dovoljno je da nas neko pogleda popreko, da nas preskoči u redu ili da kaže nešto što nam ne prija. I već u mislima pišemo optužnicu.

Ali, znamo li zapravo šta osuđujemo? I koga? I sa kojim pravom?

Biblijska opomena i sud koji se vraća

U Jevanđelju po Mateju jasno je zapisano:

"Ne sudite, da vam se ne sudi; jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi, i kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti. Zašto vidiš trn u oku brata svog, a brvna u svom oku ne opažaš?"

Ove reči ne traže teološku titulu, već elementarnu ljudsku svest. Da pogledamo dublje. Da ne presuđujemo na osnovu trenutka, izraza lica, pogrešno shvaćene rečenice.

Patrijarh Pavle - mudrost skromnosti

Zato nas je godinama podsećao patrijarh Pavle, čovek blagosti, mudrosti i najdublje jednostavnosti. Njegove reči nisu bile ukori, već pozivi. Nisu osuđivale, već učile.

"Pre nego što počneš suditi o meni i mom životu, obuj moje cipele i idi mojim putem! Prođi ulice, brda i doline! Oseti bol i sreću... Prođi godine kroz koje ja prolazim, padni preko svakog kamena koji se meni našao na putu! Ustani uvek ponovo i idi istim putem, kao što i ja radim! I tek mi onda možeš suditi."

To je odgovor koji ruši svaku olaku misao, svaku reč izgovorenu u afektu. Jer niko od nas ne zna šta nosi dan, a kamoli tuđa godina.

U tuđim cipelama - teži korak nego što izgleda

Ove reči nisu samo mudrost, one su ogledalo. Koliko puta sudimo bez znanja o onome što je prethodilo nečijem ponašanju? Koliko puta zaboravimo da je neko možda upravo tog dana izgubio nešto dragoceno, a mi smo ga osudili zbog osmeha koji nije imao snage da nam uputi?

Zato, sledeći put kada nas neko iznervira, kada požurimo da "kažemo svoje mišljenje", setimo se patrijarhovih reči. Zastanimo. Udahnimo. Prećutimo.

Jer istina je jednostavna - u tuđim cipelama ne hoda se lako.

Susret u kafani s patrijarhom Pavlom o kojem se i dalje priča: Evo zbog čega je bio toliko voljen

Patrijarh Pavle ušao je u istoriju srpskih patrijarha kao jedan od najskromnijih i najnekonvencionalnijih velikodostojnika koji su mnogo učinili za pravoslavlje. Za ličnost gospodina Pavla vezano je mnoštvo anegdota koje svedoče o snazi njegovog duha i bistrini njegove svesti.

Najpoznatije anegdote kojima su svedočili oni koji su ih ispričali govore o tome koliko je zaista bio veliki čovek i sigurno će vam izmamiti osmeh na licima, ali će, pre svega, otkriti patrijarhovu posebnost kakvu do sada nismo poznavali.

Patrijarh i boem

S obzirom na to da je patrijarh Pavle često prolazio pored čuvene beogradske kafane “Znak pitanja”, prišao mu je jedan boem koji je bio redovan gost ove kafane, očigledno malo pripit, i obratio se rečima: “Vaša svetosti, nas dvojica smo najbolji ljudi u Beogradu”, na šta mu je patrijarh odgovorio: “Jesmo, jesmo, al’ kad popijemo, onda ništa ne valjamo”. Inače, “Znak pitanja” je kafana koja je, iako zvuči malo apsurdno, vrlo usko vezana za život Saborne crkve, barem prema pisanju Branislava Nušića. Kako je ovaj najslavniji srpski komediograf, ko bi krenuo na liturgiju ili parastos, pa mu se služba malo odužila, vrlo brzo našao bi se za nekim od stolova “Znaka pitanja”…

Postoji i anegdota koja potvrđuje patrijarhovu skromnost i nevezanost za svet materijalnog. Sada već daleke 1962. godine, na zahtev nekih episkopa da im se poveća plata, patrijarh Pavle, ondašnji vladika raško – prizrenski, odreagovao je pitanjem: “A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo imali do sada da potrošimo?”

Dok je patrijarh razgovarao sa svojim saradnicima, u njegov kabinet nenadano je ušao nepoznat čovek četrdesetih godina, tvrdeći da mu se ukazala Bogorodica. Patrijarh ga je pažljivo saslušao i kazao: “Slušajte, gospodine, ja sam dugogodišnji kaluđer i vladika skoro pedeset godina, svakog dana služim Bogu i ni anđeo mi se još nije javio, a Vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas.”

Svako vidi ono što hoće

Kad je fotograf Vican Vicanović poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, obratio mu se rečima: “ Vaša svetlosti (umesto Vaša svetosti), na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio: “Kad sam već svetlost, šta će ti blic”?

A za vreme zasedanja Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, kada je došao trenutak večernje službe, patrijarh se uputio prema Sabornoj crkvi. Na putu od Patrijaršije do hrama, bili su jedan do drugog parkirani luksuzni automobili. Svog pratioca, patrijarh je upitao: “Čiji su ovi skupoceni automobili?” i dobio je odgovor da su vlasništvo njihovih episkopa. Patrijarh je na to kazao: “O, Bog ga video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?” (Podsetimo se, episkopi se biraju iz monaških redova i, kad stupaju u manastir, po primanju postriga obavezuju se na bezbračnost, poslušnost i siromaštvo (skromnost).

Kad je patrijarh sa svojom pratiocem trebalo da krene na Banovo brdo, na službu u crkvu, pratilac ga je upitao hoće li da se odveze automobilom, što je patrijarh odbio, rekavši da će ići autobusom. Da bi ga, ipak, odgovorio od ovog nauma, pratilac ga je podsetio da je leto i da nije zgodno ići gradskim prevozom, jer ljudi idu na Adu Ciganliju, a ženski svet je razgolićen.

Patrijarh je kratko odgovorio: “Svako vidi ono što hoće”…

U prijatnoj atmosferi, na ručku u Patrijaršijskom dvoru, jedan do drugoga sedeli su patrijarh Pavle i vladika Stefan. Na stolu je bila i činija sa maslinama. Svi prisutni znali su da se patrijarh drži svog načela da je ljudskom organizmu potrebno do šest maslina, ne više. Vladika Stefan je zahvatio osam, te je šaljivo upitao patrijarha: “Vaša svetosti, ja zahvatih dve više, šta da činim”? Patrijarh mu je odgovorio: “Sad uzmi to što si zahvatio, a sutra uzmi dve manje”…

Dok je patrijarh bio episkop raško – prizrenski, eparhija na čijem je čelu bio, posedovala je samo jedno vozilo i to skromni “varburg”. Ondašnji episkop je i u taj “varburg” retko sedao, jer je više voleo da ide peške. Jednom prilikom, u svom “pežou” ga je vozio episkop žički Stefan, prijatelj iz dečačkih i zajedničkih dana u Bogosloviji. Osetivši udobnost automobila na koji nije navikao, ondašnji vladika Pavle kazao je: “E, brate Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj “varburg”.

Evo zašto nije ovavljao venčanja i sahrane

Patrijarh Pavle nije bio samo duhovni lider, već i simbol moralnih vrednosti koje je unosio u svakodnevni život ljudi. Njegove reči bile su mudre, ali još značajnija bila su dela koja je sprovodio. Patrijarh Pavle je prepoznatljiv po tome što nije tražio pažnju za sebe, već je živio život u skromnosti i službi vernicima.

Među mnogim neobičnostima u njegovom životu bila je i činjenica da nije venčavao parove, niti učestvovao u obredima sahrana, iako je to praksa koju obično vrše visoki crkveni zvaničnici. Ovaj njegov stav bio je temeljno vezan za duboko duhovno uverenje, koje je Patrijarh Pavle usmerio na vernost veri, skromnost i ponekad i na distancu od ljudskih emocija i tradicija. Da bismo bolje razumeli zašto Patrijarh Pavle nije venčavao ni sahranjivao, potrebno je da dublje uđemo u njegovu filozofiju života i duhovno opredeljenje.

Ko je bio Patrijarh Pavle?

Patrijarh Pavle rođen je kao Gojko Stojčević u 1914. godini u selu Kičevo u Makedoniji. Iako je odrastao u običnoj porodici, od mladih dana pokazivao je duboku pobožnost i želju da služi Crkvi. Njegovo obrazovanje i monaški život započeli su u manastiru, a tokom godina proveo je mnogo vremena u svetu monaštva, učeći od starih učitelja i samospoznajući prirodu života i vere. Njegov monaški put ga je odveo na visoke crkvene položaje, ali njegova jednostavnost i ljubav prema vernicima su ostali nepromenjeni.

Tokom svoje službe kao patrijarh, Pavle je bio poznat po tome što je izbegavao luksuz i javnu pažnju. Voleo je da se povuče iz vanjskih obaveza, kako bi se posvetio duhovnom životu i pomaganju narodu, kroz molitve, savete i posete crkvama i manastirima. Veoma je poštovao tradiciju, ali istovremeno nije bio sklon formalizmu i pretjeranoj ceremonijalnosti.

Venčanje i sahrana kao privilegija

Jedna od najzanimljivijih odluka Patrijarha Pavla bila je njegova distanca prema obredima venčanja i sahrane. Iako je bio najviši crkveni zvaničnik, poznat je po tome što je odbijao da venčava parove ili obavlja sahrane, čak i kada su u pitanju bili vrlo visoki državni zvaničnici. To uključuje i situaciju sa srpskim premijerima, ministrima, ali i prijateljima i bližim poznanicima.

Razlog za ovu praksu leži u njegovoj filozofiji o svetosti tih činova. Patrijarh Pavle je smatrao da venčanje i sahrana nisu samo društvene ceremonije, već duboko duhovni obredi koji podrazumevaju posebnu odgovornost i privilegiju. U njegovim očima, ovakvi obredi trebali su biti reservedni za najuzvišenije duhovne zajednice, kao što su kraljevske i carske porodice. Ovaj stav bio je utemeljen u njegovom uverenju da Crkva treba da čuva svoju svetost i da ne smije biti razvodnjena populizmom i političkom korektnošću.

Isto je primenio i njegov prethodnik, patrijarh German, koji je, poput Pavla, odbijao da venčava i sahranjuje, smatrajući da bi se takvi obredi trebali poštovati kao retki i posebno značajni trenuci. Smatrali su da bi time sačuvali duhovnu vrednost tih obreda i dali im odgovarajuću težinu, bez previše uplitanja političkih i društvenih pritisaka.

Teološko opravdanje i lični izbor

Za Patrijarha Pavla, vera nije bila nešto što je trebalo biti prikazivano ili iskorišćavano za ličnu ili društvenu korist. To je bio izbor života koji je podrazumevao duboku odanost veri i njenom čistom značaju. Venčanje i sahrana su obredi koji obeležavaju ključne trenutke u životu i smrti, a Patrijarh Pavle je smatrao da ih treba obavljati sa maksimalnom pažnjom i posvećenošću. Ovaj pristup mogao je da se protumači i kao želja za očuvanjem svetosti tih činova, kako bi oni zadržali svoje duhovno značenje i ne postali samo javne ceremonije.

Patrijarh Pavle je ostao upamćen ne samo kao vođa Crkve, već i kao moralna i duhovna figura koja je živela onako kako je govorila. Njegova odluka da ne venčava i ne sahranjuje bila je dosledna njegovoj filozofiji o svetosti Crkve i njenih rituala. Želeo je da zadrži njihovu ozbiljnost, ne dopuštajući da postanu deo svakodnevnog političkog života. Ovaj njegov pristup, uprkos tome što je izazivao zbunjenost kod mnogih, zapravo je bio odraz njegove duboke vere i posvećenosti Crkvi.

Doživeo i nerpijatan incident na Kosovu

Jedna priča je i ona kada je patrijarha Pavla za bradu uhvatio jedan Albanac, a zatim mu udario dva šamara.

- U našem selu postoji crkva Sveta nedelja i on je sedamdesetih godina dolazio nekoliko puta u vreme Sabora. Moji pokojni deda i baba su čuvali crkvu četrdeset godina. I sećam se da su svi sveštenici koji su dolazili u crkvu tada da obave službu, deda ih je zvao kući na ručak. Tako je i patrijarh Pavle, a tadašnji vladika dva puta bio. Njegovu blagost ne mogu nikada zaboraviti - ispričao je advokat Milovan Mića Stojanović, koji je rodom iz Prizrena.

On je istakao da je to najveća čast koja je mogla da se desi njemu i njegovoj porodici.

- Bio sam šesti ili sedmi razred sedamdesetih godina. Crkva je bila totalno u drugom planu, čak su i zabranjivali da se ide u crkvu. Sećam se kao da je juče bilo kada su vladiku dva mlada Albanca od 18 i 20 godina iz Prizrena, koja su se opkladila da jedan sme da ga uhvati i da mu opali šamar. To se desilo usred dana u centru Prizrena. Vladika je bio do pošte da završi neke poslove i kada se vraćao, mladić ga je uhvatio za bradu, dva tri puta levo-desno i opalio mu je dva šamara - ispričao je Stojanović.

- Pavle, kakav je uvek bio, samo se povukao, pogledao ga i nije hteo da reaguje, već je otišao do Bogoslovije i nikome nije to hteo da kaže. Neko je video i odmah prijavio MUP-u, koji je prijavio Saveznom SUP-u. Savezno izvršno veće je hitno reagovalo da se pohapse svi ti mladići, jer je ipak povređen čovek koji predstavlja SPC - dodao je Stojanović.

Uhapšeno je desetak mladića i pozvan je vladika Pavle da ih raspozna, a najveći šok tek je usledio, prisetio se advokat.

- Patrijarh Pavle je došao i odmah ga je prepoznao. Išao je od jednog do drugog dva, tri puta i rekao da taj mladić nije tu. On je dva, tri puta šetao pored tih mladića i samo je jednom stao pored tog koji ga je udario, pogledao ga pravo u oči i rekao - ne, taj koji me je tukao nije tu. On mu je zapravo poslao jednu duhovnu poruku - kazao je Stojanović gostujući tada u emisiji "Biseri".

Bonus video:

(Espreso/Ona/Blic/Krstarica)