POLICAJAC IZ BEOGRADA JE 1977. NAŠAO SMOTULJAK U LIFTU Iz ćebeta je uzeo bebu Milana, posle 47 godina kreće agonija

Ostavljen kao novorođenče, nađen u liftu zgrade u Ulici kraljice Natalije u Beogradu, davne 1977. godine. Datum: 29. april, u 23.40 sati. Iako zvuči kao početak neke filmske priče, ovo je sudbina koja je zadesila Milana Popovića (46), koji je imao oko mesec dana kada su ga u liftu, na poziv komšija iz zgrade, našli milicioneri Šeste stanice milicije Stari grad.

Gotovo pet decenija kasnije, Milan ima srećan i ispunjen život. Oženio se, dobio dva sinčića i preselio u Španiju, gde živi godinama. O svojoj nestvarnoj priči, detinjstvu, ali i razlozima zbog kojih želi da upozna svoju biološku majku, Milan Popović govorio je prošle godine za "Blic".

Na početku razgovora, sagovornik navodi da je o svojoj sudbini čuo od usvojitelja. A sve je počelo u sirotištu u Zvečanskoj gde je boravio nekoliko meseci. Tamo ga je odveo Ilija Glušac, policajac koji ga je pronašao, kada su im se putevi ukrstili, baš tog aprila 1977. godine.

Obišao lift u kojem su ga našli

Milan je obišao zgradu u kojoj je nađen kao beba. Zvonio je na interfon čoveku koji ga je našao, ali je ovaj, uplašivši se nepoznate osobe koja dolazi usred korone, pripretio da će pozvati policiju. "Ipak sam ušao, a njemu sam posle poslao pismo. On se izvinjavao: "Izvini, dečko, kako da se ne sećam. Stalno mislim o tebi." U kontaktu smo i dan-danas", kaže Milan: "Nisam imao nikakve emocije kad sam ušao u zgradu. Jedino sam pomislio, još će policija da me uhapsi, a imam avion za tri sata", dodaje uz smeh.

Te 1977. policajac iz Beograda je u liftu pronašao smotuljak: Iz ćebeta uzeo bebu Milana, posle 47 godina kreće agonija Izvor: Youtube

Danas kaže da ima lep život, da su ga obožavali roditelji usvojitelji, putovao je, radio, oženio se, ima dvoje dece, nastanio se u Španiji i... I nakon 46 godina započeo je potragu za biološkim roditeljima, pre svega majkom, kojoj želi da kaže da joj ne zamera.

"Čovek iz zgrade je pozvao lift. Lift se otvorio, a u njemu je bila beba. Bio je u šoku, pričao mi je kasnije. Zvao je policiju. Došli su, odvezen sam u sirotište u Zvečanskoj. Prvo ime mi je bilo Ilija po policajcu koji je došao u patroli.Kad sam tačno rođen - ne znam. Pedijatri nisu bili sigurni. Rekli su da imam oko mesec dana, pa su izabrali da mi datum rođenja bude 1. april i, verujte, dobro su odredili - ceo moj život je 'aprililili'", priča Milan sa osmehom.

U Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine "Zvečanska" proveo je nekoliko meseci, a onda su došli usvojitelji Svetlana, profesorka engleskog, i Aleksandar Popović, zdravstveni radnik. Od tri bebe izabrali su njega. Malog Iliju su nazvali Milan i odveli u Niš. Čuvali su ga kao malo vode na dlanu. Bio je srećan. Ništa mu nije nedostajalo. Od kada zna za sebe, zna da je usvojen. To nikad nije bila tajna.

"Kao mali nisam osetio nedostatak bioloških roditelja. Imao sam sve što mi treba. Priznajem, bilo je, tu i tamo, nekih klinačkih zadirkivanja. Ranije, u to doba, ljudi se nisu ni razvodili, a kamoli usvajali decu. Tako da je to sve, sad razumem, bilo dosta neobično za komšiluk i rodbinu. Ništa od toga nije ostavilo neku traumu na meni, međutim, možda je sve to ipak uticalo da izrastem u solo igrača - nikad me nije bilo briga šta neko drugi misli i šta će da kaže. Ako se nešto loše desi, vodim se onom: "Idemo, sutra je novi dan!" I onda osmeh i stav: "Sve je u redu, borimo se, živimo, radujemo!"

Milan je završio srednju školu, odslužio vojsku, i to na Kosovu i Metohiji - u Uroševcu i Prizrenu, u periodu kad je bilo "gusto", a potom je upisao fakultet za menadžment, ali neki nemir terao ga je da ode iz Srbije. "Nakon bombardovanja više nije bilo osmeha. Bila je loša atmosfera. Nije toliko bio problem u novcu, mada ga je odjednom bilo mnogo manje. Sve što sam hteo je da se svakog dana makar malo smejem.

Pokidala me je mogućnost da imam brata

Milana, iako racionalnog čoveka, uznemirio je jedan događaj koji će zauvek pamtiti. "Pre nego što sam se oženio Ivanom, zabavljao sam se s devojkom iz Crne Gore. Jednom prilikom ona je pričala sa ženom koja se bavi numerologijom. Toj, koja ne zna ništa o meni, ispala je olovka iz ruke kad joj je dala moje podatke. "Kaži mu da ne mrzi, kaži mu da je najbolje što je moglo da bude, da je moralo tako i da će jednog dana ta priča sama da se otvori", rekla joj je. Međutim, pitala ju je i: "A gde mu je brat, vidim da je dvoje dece ostavljeno?". To me je potpuno pokidalo. Ceo život sam želeo da imam brata ili sestru i onda sam, tako, neke drugove doživljavao kao najbliže rođake. Opekao sam se puno puta. Ja sam za njih bio samo drug, oni su meni bili braća.

Sa tačno 25 nemačkih maraka u džepu otišao je prvo u Grčku. Zatim se uputio u Italiju, pa Švajcarsku, i konačno u Španiju, gde se već godinama bavi prodajom nekretnina. Oženio se Ivanom iz Smedereva i imaju dva dečaka - Aleksandra (10), koji je dobio ime po pokojnom ocu koji ga je usvojio, i Konstantina (9).

Kad se rodilo prvo dete, njegova majka Svetlana ga je podstakla da krene u potragu za svojim roditeljima: "Rekla je: 'Sada imaš decu, trebalo bi da znaš odakle potičeš, da znaš genetiku, da, ako treba, obratiš pažnju na nešto kod dece.' Sama je zvala sirotište. Žena koja tamo radi je rekla da joj se nikad nije desilo da je usvojitelji zovu. Ipak, zbog zaštite podataka o ličnosti, morao sam sam da podnesem zahtev, poslali su mi sve što su imali, a to je skoro ništa. Sve je počelo od tog lifta.

Međutim, desio se život. Deca su rasla, imao je obaveze oko posla, bila je korona, vreme je prolazilo... I onda je nedavno rešio da pomoć potraži na društvenim mrežama. Opisao je svoju situaciju, nadajući se da neko zna nešto o njemu. Javljali su mu se neki vračevi, lažni proroci, sumnjivi likovi, ali niko ko stvarno nešto zna o njemu.

"Majka koja me je usvojila je moja majka. Ona i dan-danas živi za mene. Otac, dok nije dušu ispustio, isto je za mene živeo, ali voleo bih da upoznam i biološke roditelje. Ne osećam nikakvu ljutnju. Imam samo pitanja na koje mogu da dobijem odgovor ili ne. I kad bih saznao ko mi je majka, ne bih joj upao u život kao grom iz vedra neba. Bio bih pažljiv. Ne želim nikoga da povredim ili uznemirim, meni ništa ne treba. Nisam ljut, mogla je da me abortira, pa da me nema. Hvala joj do neba što nije. Voleo bih da se i njoj muka olakša, da zna da je ipak sve prošlo najbolje što je moglo da bude. Teško je otići sa ovog sveta s takvim pitanjem.

Milan kaže da je najverovatniji scenario da mu je majka bila studentkinja iz unutrašnjosti koja je krila od svoje porodice da je mlada ostala trudna.

Bilo bi lepo da nađem nekog rođaka

Milan je uradio i DNK analizu preko jedne inostrane agencije koja ima veliku bazu. Nada se da će mu se neko javiti s pretpostavkom da mu je rođak, pa da će tako moći i da dokažu vezu.

"Mi ovde u inostranstvu živimo pomalo usamljeni. Svi ovi Špančići imaju neke rođake, velike porodice, a mi nemamo nikoga. Bilo bi lepo da nađem možda nekog brata, koji, eto, možda ima decu, pa bi mogli da se vidimo, a i održavamo kontakt preko telefona kad smo u Španiji.

JEDNU BEBU BACILI U KONTEJNER - POSTAO JE MILIONER

Fredi Fidžers je dobio svoj prvi računar sa devet godina. Bio je star i nije funkcionisao, ali je to bio početak 'ljubavi' sa tehnologijom koja ga je pretvorila u pronalazača, preduzetnika i milionera u telekomunikacijama - budućnost koju bi malo ko mogao da predvidi s obzirom na teško detinjstvo.

"Ne dozvolite da vaše okolnosti definišu ko ste"

Samo jedan savet koji 31-godišnji preduzetnik Fredi Fidžers želi da prenese drugima jeste da ne dozvolite da vas okolnosti u životu definišu. Kada je imao osam godina, pitao je svog oca Nejtana o njegovom detinjstvu, a odgovor je bio šokantan. "Rekao je, 'Slušaj, ovo će biti teško Frede. Tvoja biološka majka, ona te je bacila kao bebu u kontejner. Ja i Beti nismo hteli da te pošaljemo u hraniteljsku porodicu i usvojili smo te i ti si od tad moj sin'."

Fredi je pronađen kao novorođenče pored kontejnera za smeće u ruralnom delu Floride. "Kada mi je to rekao, bila sam kao, 'OK, ja sam smeće' i osećao sam se nepoželjno. Ali on me je zgrabio za rame i rekao: 'Slušaj, nemoj da dozvoliš da ti to ikada smeta i da te sputava'".

Nejtan Fidžers je bio radnik na održavanju i majstor, a Beti Mej Fidžers, radnica na farmi. Živeli su u Kvinsiju, ruralnoj zajednici od oko 8.000 ljudi u Severnoj Floridi i bili su u svojim 50-im kada je Fredi rođen 1989. godine. Već su hranili mnogo dece, ali su odlučili da prime Fredija kada je imao dva dana i usvoje ga kao sopstvenog sina. Fredi kaže da su mu pružili svu ljubav koju je ikada mogao da poželi - ali druga deca su prema njemu bila brutalna i zlobna.

"Deca su me maltretirala i zvala: 'Ostavljena beba', 'Dečko iz kante za smeće', 'Niko te ne želi', 'Ti si prljav'", kaže on. "Sećam se dana kad sam izlazio iz školskog autobusa i deca su mi prilazila sa leđa, zgrabili bi me i bacali u kantu za smeće. Otac me često zbog toga čekao na autobuskoj stanici da bi me otpratio kući, ali su se deca rugala i njemu", seća se Fredi.

Što se Fredija tiče, Nejtan i Beti Mej su bili heroji i veliki uzori. "Video sam svog oca kako uvek pomaže ljudima, zaustavlja se pored puta pomažući strancima, hrani beskućnike", kaže on. "On je neverovatan čovek. To je čovek na koga želim da se ugledam i kakav želim da budem."

Vikendom bi se Fredi i Nejtan vozili okolo tražeći stvari po kontejnerima. Tražili su korisne stvari koje su vlasnici bacili, a Fredi je posebno bacio oko na jedan kompjuter koji nije radio. "Stara je izreka: 'Smeće jednog čoveka je blago drugog čoveka'", kaže Fredi i dodaje: "Uvek sam bio fasciniran kompjuterima. Oduvek sam želeo računar, ali u to vreme nismo mogli da ga priuštimo." Konačno, jednog dana kada je Fredi imao devet godina, otišli ​​su u prodavnicu polovnih mašina, gde su naišli na pokvareni računar. Fredi ga je kupio za 24 dolara i bio je kako kaže "oduševljen".

Pokvareni Mek je sada postao fokus njegove pažnje. "Kada sam ga vratio kući i nije hteo da se upali", kaže Fredi. "Dok sam gledao u njega video sam kondenzatore koji su bili pokvareni. Imao sam pištolje za lemljenje, radio i budilnike, pa sam uzeo delove iz očevog radio budilnika i zalemio ih u štampanu ploču." Posle oko 50 pokušaja, kaže on, računar se konačno uključio - i u ovom trenutku Fredi kaže da je znao da želi da svoj život provede radeći sa tehnologijom.

Imao je 12 godina kada su drugi primetili njegove veštine. Posle škole, dok su se druga deca igrala na igralištu, Fredi je počeo da popravlja pokvarene računare u školskoj računarskoj laboratoriji. Kada je direktorka škole videla da Fredi popravlja pokvarene kompjutere, zamolila ga je da dođe kod nje sa roditeljima.

"Kada smo stigli, pokazala mi je gomilu kompjutera, možda ih 100 naslaganih i rekla je: 'Treba mi neko da popravi ove računare'. Od tada je Fredi provodio vreme svaki dan posle škole popravljajući gomilu kompjutera, za 9 evra na sat. Nekoliko godina kasnije, ukazala se prilika za kodiranje. Jednoj firmi je bio potreban sistem za proveru gradskih merača pritiska vode, a kompanija je ponudila 600.000 dolara za razvoj kompjuterskog programa.

Preporučili su Fredija da to odradi, a kako je rekao, on to jeste uradio, ali nije dobio 600.000 dolara, već redovnu platu i otišao je kući. Bila je to ključna prekretnica u Fredijevom životu. Odlučio je da pokrene sopstveni računarski posao. Počeo je da zarađuje ozbiljan novac i danas je jedan od boljih u svom poslu. Zbog jednog uređaja za praćenje ljudi sa Alchajmerom, zaradio je 2,2 miliona dolara.

Bonus video:

(Espreso/Kurir)