Monahinja iz Albanije od siromaštva i patnje napravila biznis, pa masno zaradila: Kad su saznali za UŽASE, odmah ..

Agnes Gondže Bojadžija je bila Albanka koja je u manastiru Loreto predavala geografiju devojkama u elitnoj devojačkoj školi.

Jednog dana Agnes, poznata i kao monahinja Tereza, čula je glas. Tvrdila je da je to bio Hristov glas, kristalan i jasan koji joj je rekao: napusti manastir, skini monašku odoru i idi služiti najsiromašnijima, onima koji umiru na ulicama.

Za monaški red, ideja je delovala kao čista ludost. Pustiti monahinju koja je položila zavet poslušnosti da sama ide u sirotinjske četvrti Kalkute? To je bilo nečuveno. Skoro dve godine su provedene u prepisci sa crkvenim vlastima, u ubeđivanju i molbama. Konačno, 1948. godine, Vatikan je nevoljno dao dozvolu. Agnes je zamenila strogi red Loreto sestara za jednostavan beli sari sa plavim rubom, koji će postati uniforma njenog budućeg reda i jedan od najprepoznatljivijih simbola 20. veka. Imala je pet rupija u džepu. Izašla je iz manastirskih kapija i ušla u pakao. Kalkuta je 1940-ih bila prepuna izbeglica sa podele Britanske Indije.

Ulice su bile pune umirućih, bolesnih, neželjenih. Počela je polako, otvorivši školu za decu iz sirotinjskih četvrti na ulici, koristeći štap da crta slova po prašnjavoj zemlji. Zatim je počela da skuplja umiruće. Njena prva „pacijentkinja“ bila je žena koju su poluizjedli pacovi i mravi, koju je pronašla na ulazu u bolnicu koja je odbila da je primi. Odnela ju je u štalu, oprala je i sedela sa njom dok nije umrla.

Tako se rodila ideja o „Kući za umiruće“ – mestu gde bi najnesrećniji mogli, kako je rekla, „umreti poput anđela, sa ljubavlju i brigom“.

Godine 1950. dobila je dozvolu od Vatikana da osnuje novu kongregaciju – Red Misionara milosrđa. Njena prva rezidencija bio je napušteni hinduistički hram boginje Kali, koji su joj gradske vlasti dale na korišćenje. Mesto je bilo simbolično: hram Kali, boginje razaranja, postao je utočište za one koje je život uništio. Nazvala ga je „Nirmal Hridaj“ – „Kuća čistog srca“. Njene bivše učenice, mlade devojke inspirisane njenim primerom, počele su da joj se pridružuju. Svet je počeo da saznaje o maloj, pogrbljenoj monahinji koja se nije plašila lepre, kolere i prljavštine. Rođen je mit o anđelu iz kalkutskih sirotinjskih četvrti, o svecu koji živi među nama. I ovaj mit se pokazao toliko zaslepljujućim da je, iza njegovog sjaja, malo ko primetio šta se zapravo dešava iza zidova te kuće.

Radionica patnje

Slika koju su Majka Tereza i njen red projektovali svetu bila je besprekorna: posvećene sestre u belim sarijima saginjale su se nad ubogim ljudima, olakšavajući im poslednje trenutke. Ali stvarnost koju su opisali lekari, volonteri i novinari koji su imali hrabrosti da zavire iza fasade bila je poput noćne more.

Nirmal Hridaj i druge slične institucije širom sveta nisu bile hospisi u modernom smislu reči, već transportne trake smrti, gde vodeći princip nije bilo olakšanje već prihvatanje patnje. Dr Robin Foks, urednik prestižnog medicinskog časopisa „The Lancet“, posetio je dom u Kalkuti 1994. godine i bio je užasnut. Pisao je o užasnim nehigijenskim uslovima, nedostatku osnovne dijagnostike i ublažavanja bola. Ljudi sa terminalnim rakom, koji su se previjali od bolova, i pacijenti sa izlečivim bolestima poput tuberkuloze ili malarije bili su nagomilani zajedno na jeftinim krevetima. Dijagnoze su postavljane "na oko", bez testova. Lečenje, ako se tako moglo nazvati, bilo je ograničeno na aspirin i antibiotike kojima je istekao rok trajanja.

Brojni volonteri koji su dolazili iz celog sveta da pomognu svetiteljki potvrdili su ovu sliku. Meri Laudon, koja je radila u Kalkuti, ispričala je kako su sestre prale hipodermične igle u hladnoj vodi i koristile ih iznova i iznova dok se potpuno ne bi otupele. Kada je pitala zašto nisu sterilisane, rečeno joj je da nema vremena. Istovremeno, red je dobijao milione donacija, a kupovina sterilizatora ili špriceva za jednokratnu upotrebu nije bila problem. Ali problem nije bio nedostatak novca, već principijelni stav. Majka Tereza je namerno negovala siromaštvo i primitivizam. Ona je podsticala volontere i sestre da nemaju medicinsko obrazovanje, tvrdeći da „Bog daje snagu slabima i neznalicama“. Svaki pokušaj da se uspostavi red, da se uvedu moderne medicinske prakse, zapadao je u ćorsokak.

Gema En, bivša sestra ovog reda, setila se slučaja petnaestogodišnjeg dečaka sa lečivom bolešću bubrega. Bio mu je potreban taksi da bi otišao u bolnicu na pregled. Starija sestra je odbila, rekavši: „Ne vozimo ih taksijem.“Dečak je umro. Takođe su umrli i oni koji su mogli biti spaseni. Ljudi sa jednostavnim apscesima koji su se mogli probiti ili dijabetesom koji se mogao kontrolisati, otpisani su kao beznadežni. Jednostavno su položeni na krevet i ostavljeni da umru. Sama Majka Tereza, kada je imala srčanih problema, nije oklevala da potraži lečenje u najboljim i najskupljim klinikama u Kaliforniji i Rimu. Ali za siromašne kojima je tvrdila da služi, imala je drugi recept: patnju.

Prelepi dar agonije

Ključ za razumevanje ovog naizgled monstruoznog paradoksa leži u neobičnoj i prilično zastrašujućoj teologiji Majke Tereze. Ona nije pokušavala da se bori protiv patnje. Slavila ju je. Za nju bol nije bio zlo koje treba eliminisati, već najveći dar, način da se učestvuje u Hristovoj strasti. U jednom intervjuu je rekla: „Mislim da je veoma lepo da siromašni prihvate svoju sudbinu, da je dele sa Hristovom strašću. Mislim da svet mnogo dobija od njihove patnje.“ Ova fraza, izgovorena sa blagim osmehom, šokirala je mnoge, uključujući i novinara Kristofera Hičensa, koji je postao njen najvatreniji i najdosledniji kritičar. Nazvao ju je „fanatikom, fundamentalistom i prevarantom“.

Ova filozofija nije bila samo reči. Bila je otelotvorena u svakodnevnoj praksi njenih „kuća smrti“. Uskraćivanje lekova protiv bolova nije bila posledica nedostatka sredstava, već svesni ideološki izbor. Pacijentima koji su umirali od raka i vrištali od bola davao se aspirin ili, u najboljem slučaju, ibuprofen. Zahteve za morfijum sestre su odbijale. Patnja je trebalo da očisti dušu umirućeg i približi ga Isusu. Jedna od dobrovoljaca se prisetila kako mu je Majka Tereza, sagnuvši se nad pacijentom koji ju je molio za pomoć, rekla: „Patiš. To znači da te Isus ljubi.“ Na šta je umirući, skupljajući poslednje snage, prohripeo: „Onda reci svom Isusu da prestane da me ljubi.“

Videla je lepotu u siromaštvu i agoniji. Kada su je pitali zašto je tamo, odgovorila je: „Da pomogne siromašnima da umru dostojanstveno.“ Ali kakvo dostojanstvo ima u umiranju na prljavom krevetu, u sopstvenom izmetu, bez ublažavanja bola, od bolesti koja se može izlečiti? Njena misija nije bila da iskoreni siromaštvo, već da ga ovekoveči i sakralizuje. Bila je protiv svake sistemske promene. Kada su je pitali o uzrocima siromaštva, odgovorila je da to nije njena stvar. Bila je vatreni protivnik pobačaja i kontracepcije, nazivajući ih „najvećim razaračima mira“. U prenaseljenoj, siromašnoj Indiji, podsticala je sve više i više rađanja, tvrdeći da je svako dete dar od Boga, čak i ako je taj dar osuđen na smrt od gladi u jarku. Njena teologija bila je teologija smrti, a ne života, teologija patnje, a ne milosrđa.

Svetac i zlato grešnika

Istovremeno, finansijska strana aktivnosti Misionara milosrđa bila je obavijena debelim velom tajne. Donacije su pristizale iz celog sveta. Milioni dolara, funti, maraka. Majka Tereza je postala globalni brend, i svi su želeli da učestvuju u njenoj svetosti, a istovremeno da peru svoju savest sa nekoliko čekova. Prihvatala je novac od svih, ne prezirajući ni najomraženije ličnosti. Jedan od njenih velikodušnih sponzora bio je haićanski diktator Žan-Klod „Bejbi Dok“ Divalije, čiji je režim bio poznat po monstruoznoj korupciji i hiljadama ubijenih političkih protivnika. Godine 1981. došla je na Haiti, primila Legiju časti od Divalijea i na konferenciji za novinare izjavila da nikada nije videla siromašne tako blizu svog šefa države kao na Haitiju. To je bio šamar u lice svim žrtvama njegovog režima.

Još jedan od njenih „prijatelja“ bio je Čarls Kiting, američki finansijer osuđen za jednu od najvećih finansijskih prevara u istoriji SAD, u kojoj su hiljade malih investitora izgubile svoju ušteđevinu. Kiting je donirao više od milion dolara Majci Terezi. Kada mu se sudilo, napisala je pismo sudiji tražeći milost za ovog „ljubaznog i velikodušnog čoveka“. Zamenik okružnog tužioca Pol Terli je ljubazno, ali osuđujuće odgovorio: „Zapitajte se šta bi Isus uradio da mu je dat ukradeni novac, novac koji je ukraden od ljudi koji su verovali Čarlsu Kitingu. Mislim da bi ga vratio njegovim zakonitim vlasnicima bez oklevanja. Molim vas da učinite isto.“ Nikada nije dobio odgovor. Novac, naravno, nikada nije vraćen.

Gde su nestale ove ogromne sume? Na ovo pitanje još uvek nema odgovora. Troškovi održavanja njenih skloništa bili svedeni na minimum. Sestre su živele u asketskim uslovima, godinama su nosile istu odeću i jele najjednostavniju hranu. Red nije gradio moderne bolnice, nije kupovao opremu, niti je angažovao profesionalne lekare. Prema nemačkom časopisu „Štern“, samo oko 7% svih donacija išlo je direktno u dobrotvorne svrhe. Ostatak novca se taložio na brojnim računima u vatikanskoj banci. Red Misionarki ljubavi pretvorio se u gigantsko finansijsko carstvo sa neprozirnim računovodstvom, koje je akumuliralo bogatstvo dok je propovedalo kult siromaštva. Majka Tereza je stvorila veoma efikasnu mašinu za prikupljanje sredstava, koristeći patnju siromašnih kao svoj glavni reklamni proizvod.

Mračna noć svetitelja

Najveći i možda najtragičniji paradoks u životu Majke Tereze bila je njena sopstvena vera. Posthumno objavljivanje njenih ličnih pisama i dnevnika, pod nazivom „Dođi, budi moja svetlost“, bilo je šokantno. Ispostavilo se da je ova žena, koju je svet smatrao stubom vere, živela u stanju duboke duhovne krize skoro pedeset godina, praktično od samog početka svoje misije u Kalkuti. Nije osećala prisustvo Boga. Njene molitve su ostale neuslišene. Njena duša je bila ispunjena „mrakom, hladnoćom i prazninom“.

U pismima svojim ispovednicima, pisala je sa najvećom iskrenošću: „U meni ima toliko protivrečnosti. Tako duboka čežnja za Bogom... i istovremeno... odbacivanje, praznina, nedostatak vere, nedostatak ljubavi, nedostatak revnosti... Raj ne znači ništa. Molite se za mene da ga ne napustim u ovom času.“ Uporedila je svoju dušu sa „blokom leda“. Priznala je da je njen osmeh „maska“, „plašt koji sve pokriva“. Krila je ovaj unutrašnji pakao od svih osim od nekoliko sveštenika. U javnosti je nastavila da govori o radosti služenja Hristu, o Njegovoj bezgraničnoj ljubavi, dok se sama osećala potpuno napušteno od Njega.

Ova „mračna noć duše“, kako se to naziva u katoličkom misticizmu, trajala je do njene smrti. Plašila se da je njeno licemerje greh, da obmanjuje ljude. „Spremna sam da patim... celu večnost, ako je moguće, sve dok je tebi milo“, napisala je u jednom pismu Isusu. „Ali molim te, ne igraj se žmurke sa mnom.“ Ovaj mučni unutrašnji sukob dodaje još jednu, tragičnu dimenziju njenoj figuri. Da li je njena opsesija patnjom drugih bila pokušaj da utrne sopstveni duhovni bol? Da li je njena frenetična aktivnost bila način da pobegne od zaglušujuće tišine u sopstvenoj duši? Možda je toliko očajnički želela da drugi osete Hristovu blizinu u svojoj muci jer i sama nije osećala ništa osim praznine.

Godine 2016, uprkos svim otkrićima i kritikama, Katolička crkva ju je kanonizovala, zvanično je priznavši za sveticu. To je zahtevalo priznanje dva čuda za koja su skeptici rekli da nisu ništa manje sumnjiva od njenog ugleda. Ali za milione vernika, ona je bila i ostala simbol milosrđa. Njena priča nije samo priča o jednoj ženi. To je parabola o tome kako svetu očajnički trebaju heroji i sveci, i kako je spreman da zažmuri na najnezgodniju istinu, samo da bi sačuvao lep i utešan mit.

Bonus video:

(Espreso/Stil)