"POVRAĆA U SUDOPERU, U TREN UZMEM ČEKIĆ I LUPIM GA - TUP" Ubica hrvatskog ČUDOVIŠTA je sin ustaše: "PADE KAO SVEĆA"

Pune dve godine Ilija Stanić je proveo u domu svog kuma Vjekoslava Luburića u mestu Karkahente kod Valensije, a onda se iznenada uplašio i 1968. godine iz Španije pobegao u Nemačku.

Ilija Stanić, sarajevski kriminalac i saradnik UDBE kao sin ustaše i zbog toga pod stalnim nadzorom jugoslovenske tajne policije, bio je idealan kandidat za udbaškog egzekutora.

Čovek koji je deo svoje mladosti proveo u Konjicu kod brata Luke i u Zrenjaninu, kod tetke, gde je učio keramičarski zanat. Gde god bi se pojavljivao, Ilija Stanić bi krao i radio sebi i rođacima nevolje.

Posle jedne racije u Sarajevu pobegao je iz SFRJ u Austriju. Odatle beži u Francusku, gde je uhapšen zbog krađe. Jugoslovenski konzul Mile Nešić ga je tada spasio zatvora. Brbljiv i slatkorečiv, Ilija Stanić se tada ovom konzulu i obaveštajcu SID-a prvi put ponudio da izda svog kuma Vjekoslava Maksa Luburića.

Čak je Nešiću nudio i pisane dokumente o Luburiću i ustašama u Španiji. Jednog dana je doneo i Luburićev plan o miniranju Ambasade Jugoslavije u Parizu.

Posle toga SDB BiH je uhapsila Iliju Stanića, natovarila mu na vrat i krađe, a i terorističke akcije protiv domovine. Da bi se zaštitila od Stanićeve izdaje, SDB BiH ga je zaplašila da će mu braća i majka otići u zatvor, i tako ga uverila da krene na svog kuma Maksa Luburića.

Otac Luburićevog ubice, Vinko Stanić, poreklom iz Hercegovine, bio je u II svetskom ratu član Maksove čete. Kada se 1942. u okolini Konjica, Vinku Staniću rodio sin, Vjekoslav Luburić ga je krstio i dao mu ime Ilija. Vinko Stanić je poginuo 1949. godine, nakon ustaške izdaje fra Bekavca, koji je pred beg u SAD, prijavio križare pripadnicima Udbe BiH.

Tu izdaju i stradanje svog oca, Ilija Stanić nikada nije zaboravio hrvatskim , emigrantima i odbeglim ustašama. Tako barem ide priča od njega prema javnosti. Na nagovor SDB SSUP-a, Ilija Stanić, koji je dobio kodirano ime „Mungos“, prebegao je u Italiju, a preko Francuske u Španiju i uspeo 1966. godine da se zaposli kod kuma Maksa Luburića kao kuvar i vozač, sa zadatkom i ličnom namerom da „generala Drinjanina“ u pogodnom trenutku ubije i tako osveti svog oca Vinka Stanića.

Pune dve godine Ilija Stanić je proveo u domu svog kuma Vjekoslava Luburića u mestu Karkahente kod Valensije, a onda se iznenada uplašio i 1968. godine iz Španije pobegao u Nemačku. Njegovi poznanici tvrde da se Stanić zbližio sa Luburićevom kćerkom, što je naljutilo generala Drinjanina, pa ga je isterao iz svog doma.

Kada se, međutim, vratio u Sarajevo neobavljena posla, načelnik SDB Fehim Halilović ga je poslao natrag u Španiju. Plaćeni ubica je odvezen jugoslovenskim kolima u Italiju, do francuske granice, gde je pušten da ide na zadatak, ali mu je šofer iz SDB SFRJ pre toga uzeo crveni pasoš.

U dosijeima bosanske i hrvatske tajne policije Ilija Stanić je bio registrovan i kao Stanko Ilić, odnosno „Mungos“, dok je Maks Luburić bio samo „M“. Čitava akcija likvidacije ratnog zločinca Vjekoslava Luburica vođena je pod šifrom „Kobra“.

Sam Ilija Stanić, udbaški ubica, ispričao je svoju priču:

„Bila je zima 1969. godine, kada sam se preko Italije, ilegalno ubacio u Francusku. Došao sam vozom do Nice, tu prenoćio, a onda vozom do Pariza. Svratio sam kod Miljenka Dabe Peranića, sa kojim sam prošle godine boravio kod Maksa Luburića. Dabo me je odmah pitao: „.. Gde si ti nestao?..“

Objasnio sam mu da sam ilegalno išao za Nemačku, pa me je policija uhvatila u krađi i proterala za Jugu. On je poverovao, ali mi je rekao da mi general ne veruje i da je ljut na mene. Od Dabe sam uzeo moju špansku ličnu kartu i otputovao vozom za Barselonu, a ne direktno za Valensiju, da bih video da li me neko prati. U Barseloni uzmem kartu za Valensiju.

Prvi razred. Legnem i probudim se u Valensiji. Pravo sa stanice otišao sam kod mog prijatelja Željka Bebeka. Četiri-pet dana izbegavao sam da odem do Maksa, koji je već čuo da sam ja došao. Jedno jutro stavi me Željko u auto i odveze do generala u Kahakente. Dočekao me je usiljenim rečima: „Gdje si kume moj!“

Kako su dani prolazili, tako se Maksovo poverenje u mene vraćalo. Željko i ja bili smo već tri meseca u njegovoj kući. Dao nam je sobu u prizemlju, jer je onu na spratu pretvorio u magacin knjiga. U februaru 1969. godine Maksova kuća je bila puna ljudi.

Tu mu žena, sin, ja, Željko, a pojavio se i pukovnik Štef Crnićki, koji je došao iz Klivilenda. U to su stigle vesti da je Udba ubila Mila Rukavinu, Tolja i Maričića, a meni Maks u poverenju kaže: “ Čuvaj se kume, vidiš što Udba radi! Otvori i oči i uši!“ – Vidim, vidim moj generale! Majku im komunističku. Paziću se ne brinite! I ne bojte se vi, paziću i vas !

– General je tih dana lično bio jako nervozan. Posvađao se sa ženom, pa ga je ona napustila. Kažem ja sebi: Odlično! Posvađao se on i sa Željkom Bebekom, a na Branka Mariča, koji je pristigao iz Frankfurta potegnuo je i pištolj. Vidim i ja da mu Branko dosađuje, pa viknem na njega: “ Što ćeš ti, ostavi mi generala na miru!“

Čekao sam svoj trenutak. Išao sam na sigurno. Znao sam da niko ne može biti tako prisan sa Maksom, niti mu iko može prići tako blizu kao ja. Kuvao sam mu, sređivao kuću, vozio ga napolje, primao i pazio na goste. Zato sam čekao. Bolje je ići na sigurno, polako, nego navrat nanos. I sačekao sam. Odredio sam da to bude krajem februara. Međutim, opet su nam došli Dabo Peranić, pa neki Dragutin Jezina iz Liona i Ante Nožina iz Frankfurta. Sedimo mi tako i pričamo. A ja pitam Maksa Luburića: „Generale, kada ćemo u Hrvatsku?“ „Kume, sigurno, za tri godine“ kaže on, a ja mislim: „Nećeš nikad moj kume!“

U to vreme Maks Luburić je pokušavao da dođe u kontakt sa Rusima. Pisao je pisma u Moskvu i tražio da ga Rusi puste u Mađarsku. Dobijao je od KGB neka kodirana pisma. General je tada imao običaj da kaže:

„Bolje Hrvatska sa ruskim bazama, nego sa jugoslovenskom vojskom!“ Maks je šurovao sa starim i sa mladim ustašama. Prvi su mu bili potrebni zbog novca, a drugi zbog akcije, drskosti i bezobzirnosti. Uspeo je u Švedskoj da stvori jak odbor borbenih ustaša. Bio je dobar i sa jednima i sa drugima. Svi su se u hrvatskoj emigraciji te 1969. godine probudili. Zagreb im je dao znak da opet dolazi 1941. godina, a Maks Luburić je sanjao da bude novi Pavelić.

Dana šesnaestog april 1969. godine, u Valensiji mi je poštar doneo jedno pismo na ime Stanko Ilić. Udba mi piše da mi šalje kurira u Španiju specijalno za mene. On mi je doneo prah za Maksa. Dao mi je i dve novčanice od po sto dolara. Poručio mi je da čekam da mi neko dođe iz BiH ili Hrvatske u pomoć. Rekao sam mu da mi niko ne treba. Neću da čekam. Znao sam ja svoj trenutak. U kalendaru sam već zaokružio dvadeseti april.

Rekao sam kuriru da vise neću da se javljam. Svi su gosti iz Maksove kuće otišli, ja sam bio spreman. Doneo sam u sobu čekić i štanglu. Pripremio sam dokumente za izlazak iz Španije. Ja sam kod Maksa bio prijavljen kao lektor u listu „Drina“, a u Španskoj ličnoj karti mi je pisalo da sam profesor hrvatske književnosti.

U Udbi, međutim, niko mi nije verovao da ću srediti Maksa. Razmišljao sam, ako to učinim u subotu, neću imati dovoljno vremena da pobegnem. Nedelja je bila bolja. Mali ide u crkvu, Maks spava, a ja imam slobodan dan, pa me niko neće odmah tražiti. Dvadeseti april, dan posle mog rođendana. Cele noći, u subotu na nedelju nisam mogao da zaspim. Ležim u krevetu i gledam na sat. Znojim se.

Zvono na crkvi zvoni svakih petnaest minuta. Dva, tri, četiri, pet. Ustao sam, nisam više mogao da ležim. Pregledao sam sve stvari da nešto ne zaboravim. Opet se znojim. Živci mi rade. Siđem dolje, pokucam. Maks mi otvori: „Dobro jutro generale, kako ste spavali?“ „Dobro, dobro“ kaže on.

Deset i dvadeset i pet. Sin mu Tonči Luburić doneo novine i ode u crkvu. Maks mi traži da mu skuvam kafu. Kafa gotova za tri minute. Prah koji sam dobio bio je loš. Rastopio se u kesici koju sam držao za pojasom. Morao sam prstom da ga mažem na šolju. Ruke sam prao pet puta. Uzmem čekić, koji sam doneo iz sobe, stavim ga za pojas i odnesem generalu kafu.

Dvadeset i pet do jedanaest. Maks pije kafu. Ja držim čekić u pantalonama. Pije. Ništa. Popi sve i ništa. Odnesem šolju u kuhinju. Izvadim čekić i stavim ga na sudoperu. Hteo sam da odem u sobu po štanglu. J*bem ti prašak! Štangla je najbolji lek, kao za Hrvoja Ursu u Frankfurtu. U deset do jedanaest Maks me zove: „Ilija, meni je zlo!“

Vidim pocrneo kao zemlja. Diže se i povraća. Povedem ga u kuhinju na česmu.

On povraća u sudoperu, a ja mu rukom pljuskam vodu po licu. U tren uzmem čekić i lupim ga po čelu: „Tup!“ Maks pade kao sveća. Mislio sam više se dići neće. Kad me on pogleda kao zver. Zamahnem opet čekićem, a on diže ruke da se zaštiti. Ja viknem: „Majku ti j*bem ustašku. Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu! Vidiš što te čeka!“

Pogodi ga čekić kroz prste u čelo. Puče lubanja. Izvučem čekić iz glave i okrenem se. Odem do vrata da proverim da li sam ih dobro zaključao. Kad se vratim u kuhinju, Maks ustao i dahće kao životinja. Sto kila u njemu. Uzmem onu štanglu, pa ga raspalim po čelu. Puče glava kao lubenica. Krv se rasu po kuhinji. Maks tresnu dole kao da je pao sa sto metara visine. Puknem ga još jednom. On se umiri. Umotam ga u deku. Maks otežao, jedva ga dovučem pod otoman.

Fino sam ga spakovao da ga brzo ne nađu. Da Španska policija pomisli da je otetet. Čekić i štanglu bacim u magacin. Presvučem se brzo, izađem na ulicu i uzmem taksi za Valensiju: Koliko košta do grada pitam “ Tristo pedeset peseta“ kaže taksista. „Evo ti pet stotina, ja častim!“ U osam sati i pet minuta naveče sa železničke stanice poslao sam telegram „bratu“ u Konjic: „M. nikad više!“

Ko je bio Vjekoslav Maks Luburić?

Sam sistem koncentracionih logora Jasenovac je osmislio Vjekoslav Maks Luburić, koji je bio prvi komandant logora. Ko je ovaj čovek, koji je među ustašama opevan kao „zapovednik svojih mesara”?

Rođen je 6. marta 1914. godine u selu Humac, u današnjoj Bosni i Hercegovini od oca Ljubomira i majke Marije. Luburići su deo plemena Drobnjaci od kojih je jedan deo prelaskom u zapadnu Hercegovinu primio rimkatoličku veru, a kasnije je i pohrvaćen.

O tome je pisao Andrija Luburić, srpski istoričar i etnolog, a smatra se da je Luburić bio svestan svog srpskog porekla.

Vjekoslav se po završetku osnovne škole preselio u Mostar gde je upisao srednju školu, a tamo se sprijateljio sa šovinistima. Ustašama se pridružio 1931. godine kada je imao samo 17 godina. Iste godine pobegao je u Mađarsku da ne bi bio uhapšen zbog pronevere i tamo boravio u ustaškom kampu za obuku Janka-Pusta gde je položio zakletvu lojalnosti vođi ustaša Anti Paveliću. Nadimak Maks dobio je upravo u ovom kampu, od svog prijatelja Jura Francetića, pukovnika partijske vojske ustaškog pokreta.

Prvi masovni zločini pod komandom Maksa Luburića u NDH nakon invazije Nemačke na Jugoslaviju

Luburić u aprilu 1941. godine dolazi u Zagreb. Pavelić ga je imenovao za pukovnika partijske vojske, pa Maks odmah počinje sa delovanjem i prva srpska sela Gudovac, Veljunu i Glinu napada već u aprilu 1941. godine kada vrši masovne pokolje. U Gudovcu su jedinice pod njegovom komandom 28. aprila pobile 195 Srba, u Veljunu od 6. do 8. maja ubijeno je 520 Srba u čijim ubistvima su učestvovali i katolički sveštenici, dok je u Glini 13. maja stradalo 437 Srba.

Do Drugog svetskog rata Gudovac je imao 8.000 stanovnika, od čega 3.000 Srba. Zločin u Gudovcu je bilo prvo masovno ubistvo Srba i Jevreja na području Nezavisne Države Hrvatske. Organizatori ovog zločina su bili Vjekoslav Maks Luburić, Eugen Dido Kvaternik i Martin Cikoš. Pre pokolja, žrtve su naterane da iskopaju sebi raku. Jedan preživeli je opisao taj kobni dan:

- Pohapšeni su vezani žicom (drotom), a onda opet – otac za sina, sin za oca, za brata… Tako su dotjerani u kolonu, koja je u toku noći do pred zoru zastajkivala pred svakom srpskom kućom. Kolone iz sva četiri pravca stizale su u veliku školu, na mjestu današnje banke. Tu su tučeni i prebijani, posebno od špalira ustaša kada su išli u zahod. U neko doba dana, opet u koloni, dotjerani su u stočne vagone na željezničku stanicu. Pošto je rodbina za to saznala, ispred vagona se okupilo dosta uplakanih majki, sestara, kćeri, maloljetnih sinova i braće. Međutim, bilo je i prilično onih koji su sa puno zadovoljstva došli pogledati taj nedjeljni prizor. Plače jadna rodbina...

Spomenik žrtvama ustaškog pokolja u Gudovcu je podignut tek 10 godina nakon Drugog svetskog rata, ali je srušen početkom 1990-ih godina.

Srbi u Veljunu ubijani su noževima i tupim predmetima u dvorištu lokalne osnovne škole. Ubistva su trajala čitavu noć. Sledećeg jutra, Luburić je viđen kako izlazi iz škole sav krvav i pere ruke pored bunara. Ustaša Janko Medved je 21.5.1945. opisao masakr u Veljunu:

- Prevezli smo oko 400 ljudi iz zatvora u Veljunu u školu u Blagaj. Tukli smo i mučili ljude od kojih je jedan dio od mučenja umro u zatvoru. Koliko se sjećam 8. maja ubijali smo ljude. Vodili smo 10 po 10 Srba do iskopane jame i tamo ih tukli krampovima, noževima i batinama. Kad smo ih dovezli do jame, komandovali smo da legnu, tako da smo od jednog do drugog išli i udarali po dva puta u glavu a zatim smo ih bacili u jamu. Bilo je ljudi koji su napola živi bačeni. Mene je dopao red na petu partiju u kojoj je bilo 12 ljudi, a svakoga je sprovodio po jedan ustaša. Sa mnom su sprovodili: ustaša Mika Štajduhar, Pero Grašić, Vale Paunović, Ivan Volf, Mate Štrk, Joso Marinac i još neki. Kad su Srbi legli kod jame prvi je uzeo željezni bat Pero Grašić i sa njim ubio četvoricu. Uzeo sam bat i ja i sam ubio ostalih 8 ljudi. Kada smo tako sve ljude poubijali, dr Nikola Zdunić dopremio je jedna kola živog kreča koji smo posuli po ljudima jer ih je bilo još dosta živih. Zatrpali smo jamu i zaigrali kolo.

Srbi u Glini stradali su u više navrata tokom rata. U izveštaju komande Druge italijanske armije stacionirane u NDH iz 9. jula 1941. tvrdi se: „U srezu Glina je pobijeno više od 18.000 Srba od kojih je 417 poklano u pravoslavnoj crkvi”. Jedini koji je preživeo masakr bio je Ljuban Jednak, i to tako što su ustaše mislile da je mrtav, a on je kasnije opisao šta se dogodilo:

- Tako je to išlo - jedan kamion, pa drugi kamion itd. Kada su gotovo sve u crkvi poklali i kada je broj nas živih spao na nas desetak, ja sam bio u jednom kutu crkve i u jednom času vidim kako nema nikoga u crkvi. Bilo nas je svega desetak. Pogledam iz kuta prema vratima i vidim ustaše kako iznose krvave i zakrvavljene ljude... Krv teče svuda po crkvi. Sve je bilo mirno, cijela crkva bila je osvijetljena svijećama. Ja preskočim na sreću - i bacim se među zaklane ljude koji su ležali na podu. Ispružim ruke i legnem među njih, a ostalih 5-6 nisu se mogli nikako sakriti i tih 5-6 su zatim zaklani.

Procenjuje se da su tokom 1941. godine na Kordunu i Baniji ustaše ubile preko 33.000 Srba.

Zapovednik koncentracionog logora Jasenovac

Maks Luburić je brzo napredovao u NDH. On je osnivač koncentracionih logora širom zemlje, a potom i zapovednik. Projektovao je sistem koncentracionih logora Jasenovac još dok je bio u egzilu u Mađarskoj, a njegova polusestra Nada Tambić bila je zadužena za ženski logor Nova Gradiška.

Ante Pavelić je Luburiću poverio vrhovni nadzor nad sistemom logora Jasenovac. On je logor obilazio nekoliko puta mesečno, a zbog njegove surovosti zatvorenici su ga se posebno plašili. Krajem septembra 1941, vlada NDH poslala je Luburića u Treći rajh da prouči nemačke metode stvaranja i održavanja koncentracionih logora. Luburićev obilazak logora trajao je deset dana.

Sistem logora Jasenovac bio je smešten u naselju sa velikim brojem Srba. Čuvalo ga je 1500 ustaša, a činilo ga je 5 logora: Krapje, Bročice, Ciglana, Kožarnica i Stara Gradiška koja je posebno bila izgrađena za žene i decu. Nemački posmatrači su Luburića okarakterisali kao „velikog sadistu”. Insistirao je da prilikom svake posete logoru lično ubije najmanje jednog zatvorenika. U jednom slučaju, namerno je poslao stotine zatvorenika zaraženih tifusom iz Stare Gradiške u logor Đakovo kako bi ubrzao širenje bolesti među zatvorenicima. „Luburić je stvorio takvu atmosferu da se svaki ustaša zapravo osećao pozvanim da ubije zatvorenika, verujući da će to biti čin patriotizma”, izjavio je Ljubomir Miloš, Luburićev rođak i ustaški oficir u Jasenovcu.

„Jednom zgodom kod sabiranja sitne đece došao Maks Luburić. Htio je ući u jednu nastambu. Ulaz mu prečilo nejako umiruće dijete. Luburić ga zahvatio na čizmu i nogom bacio daleko do zida, na kom se uz krv razabirao i sam mozak đeteta…” pisao je Đorđe Miliša u svojoj knjizi „U mučilištu-paklu Jasenovac”.

Životni uslovi u logoru bili su užasni, međutim prilikom poseta Crvenog krsta uslovi bi se donekle poboljšali. Zdraviji zatvorenici, kojima su obezbeđeni novi kreveti i posteljina, smeli su da razgovaraju sa delegacijom, dok su bolesni i iscrpljeni ubijani. Nakon odlaska delegacije, uslovi u logoru vratili bi se u prethodno stanje. Jasenovački sistem logora bilo je mjesto na kome su se našli najbestijalnije masovne ubice, ostrašćene ustaše i psihopate. Luburić je uspostavio sistem sastavljen od najvećih krvoloka - ubica i koljača. Krvoloci su, ujedno, sačinjavali upravu samog pakla, kako su ubice i žrtve zvale Jasenovac.

Prema podacima koji govore o mestima iz kojih su poticali ustaški zločinci, najbrojnije je bila zastupljena zapadna Hercegovina, zatim Dalmacija, Bosna, Lika, dok je najmanje ubica bilo iz Slavonije i „uže Hrvatske“. Zanimljivo je to što su baš sa ovih prostora odakle su zločinci najviše dolazili, Srbi masovno pokatoličeni u prethodnim vekovima.

Nemilosrdno je ubijao i decu i stare

21. decembra 1941. ustaške jedinice pod komandom Luburića umarširale su u Prkos Lasinjski, kod Bosanskog Petrovca. Luburić je tada izjavio: „Moramo da ubijemo sve, u Prkosu i u svim njihovim selima, do poslednjeg čoveka, čak i deteta. Njihova deca bi, kad porastu, bila naši neprijatelji i sva kasnija pokolenja bi upoznali sa tim šta smo mi ovde radili - zato moramo uništiti sve srpsko stanovništvo, pa i decu!”. Ustaše su okupile više od 400 srpskih civila, uglavnom žena i dece i starijih. Ubrzo nakon toga, odvedeni su u obližnju šumu i ubijeni.

Luburić je u narednom periodu bio predvodnik i inicijator mnogih masakara nad Srbima. U selu Draksenić njegove jedinice pobile su više od 200 seljaka. Tokom bitke na Kozari, jedne od najkrvavijih u ratu, koja se vodila između nemačkih i hrvatskih snaga s jedne strane i srpskih partizana s druge od 10. juna do 30. jula 1942, okupatorske snage ubile su oko 20.000 meštana, a deportovano je 68.600 ljudi, među kojima je bilo 23.500 dece. Od toga je pobijeno oko 35.000 ljudi, među kojima 11.000 dece do 14 godina.

Izaslanik Vermahta u Hrvatskoj general Edmund Glez fon Horstenau o rezultatima operacije „Zapadna Bosna” je rekao: „Očistili smo Kozaru, da tako kažem, do poslednjeg čoveka, kao i do poslednje žene i deteta.”

Oktobra 1942. Luburić je u Jasenovcu priredio svečanost i ustašama podelio zlatne i srebrne medalje koje im je Pavelić namenio kao nagradu „za zasluge”. Na tom „banketu” Luburić je održao govor i, prema iskazu jednog svedoka, rekao doslovno: „I tako smo u ovoj godini u Jasenovcu poklali više ljudi nego Osmanlijsko carstvo za celo vreme boravka Turaka u Evropi”.

Ustaški danak u krvi

Nakon ovoga, Luburić je osmislio stvaranje godišnjeg „poreza”, kojim bi srpski dečaci bili oduzeti porodicama, uslovljeni da se odreknu svog srpskog nacionalnog identiteta, i pretvoreni u ustaše. Krajem 1942. godine „usvojio” je 450 dečaka koji su raseljeni tokom borbi oko planine Kozara. Odevene u crne ustaške uniforme, Luburić je dečake nazivao svojim „malim janičarima”, aluzija na sistem devširme Osmanskog carstva, koji je desetine hiljada dečaka odveo iz hrišćanskih porodica širom Balkana, asimilovao i pretvorio u članove osmanlijske vojske.

Dijana Budisavljević je u svom dnevniku zapisala jednu upečatljivu epizodu. Kada je Maks Luburić došao u logor u Staroj Gradiški, bio je toliko ljut na ljude koji su deci pokušavali da ublaže patnju da im je pretio da će „nestati“. Istog dana su deca nakon višednevnog izgladnjivanja izvedena iz logora uz obećanje da će dobiti hranu, nakon čega su im obukli podrugljive ustaške uniforme, naterali ih da salutiraju fašističkim pozdravom dok su ih snimali, da bi ih na kraju opet ostavili bez hrane.

Luburić je prilikom reorganizacije takozvanih oružanih snaga NDH, koja je započela u jesen 1944. godine, dobio čin generala „Hrvatskih oružanih snaga“.

„Kuća terora”

Godine 1945, 16. marta, u Sarajevu gde je prethodnih mesec dana sprovodio pravi teror nad Sarajlijama, sazvao je sastanak preko 1.000 ustaških političkih i vojnih ličnosti i u prisustvu visokih nemačkih zvaničnika izdao je deklaraciju kojom se osuđuje boljševizam, Jaltska konferencija i nova komunistička vlada u Beogradu. Vila u centru Sarajeva koja je bila Luburićevo sedište bila je poznata kao „kuća terora”

Ustaše su 21. marta otkrile zaveru za atentat na Luburića. Njegov potencijalni atentator bio je mladi komunista po imenu Halid Nazečić, kojeg je izdao jedan od njegovih saučesnika. Četiri ustaše su potom ubijene u napadima partizana u Sarajevu. U noći između 27. i 28. marta ustaše su obesile 55 Sarajlija. Znakovi koji nose frazu: „Živeo poglavnik!” bili su im postavljeni oko vrata, a njihova tela su ostavljena da budu primer drugima. Luburićeva teroristička vladavina u Sarajevu odnela je 323 života, prema podacima posleratne komisije za ratne zločine. Nekoliko stotina drugih je deportovano u koncentracione logore.

Beg iz Jugoslavije „pacovskim kanalima”

Kako su Nemci gubili na svim poljima, a kraj rata se video, tako je Luburić uništavao dokaze svojih zlodela. Naredio je da se masovne grobnice ekshumiraju, a tela kremiraju, da se preostali zatvorenici u Jasenovcu pobiju, a dokumentacija uništi. Nedugo posle rata pobegao je iz Jugoslavije. Boravio je u Španiji, Nemačkoj, Austriji, i osnovao terorističku organizaciju „Hrvatski narodni otpor".

Njegova polusestra Nada je sa suprugom, ustaškim oficirom Dinkom Šakićem, pobegla u Argentinu. Maks se u Španiji krio pod imenom Visente Perez Garsija. Bio je koordinator terorističkih napada širom Evrope. Oženio se Špankinjom s kojom je dobio četvoro dece.

Odnos prema Luburiću danas

Vjekoslav Maks Luburić bio je samo jedan od mnogih koji su nad Srbima, Jevrejima i Romima pune 4 godine sprovodili teror u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. On je po završetku rata „pacovskim kanalima“ koje je organizovala rimokatolička crkva za beg nacista i ustaša pobegao i naredne 24 godine živeo slobodno. Bio je jedan od odgovornih za smrt stotine hiljada ljudi koji su ubijani na najstrašnije načine samo zato što su bili druge nacije i druge vere.

Nažalost, među šovinistima u Hrvatskoj razvijen je kult Maksa Luburića, pa u šovinističkoj pesmi „Jasenovac i Gradiška stara” početni stihovi kažu: „Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara”.

Godine 2018. u Hrvatskoj je izdata nova revizionistička biografija Vjekoslava Maksa Luburića pod imenom „Život Vjekoslava Maksa Luburića - generala Drinjanina”, koja je promovisana i u rimokatoličkim crkvama. Hrvatsko društvo pisaca i P.E.N. centar osudilo je promovisanje ove knjige. „Kao pisci najoštrije osuđujemo svojevrsnu banalizaciju zločina i zatajenje etičke svesti i empatije prema Luburićevim žrtvama”, stoji u njihovom saopštenju.

POGLEDAJTE I KAKO SU REDOM PRIČU ZAVRŠILI NEKI OD NAJVEĆIH USTAŠKIH MONSTRUMA

Krenimo od operacije UDBE pod nazivom Gvardijan

Operacija Gvardijan je bila akcija Udbe iz 1947. i 1948. kojom je razbijen pokušaj ustaške emigracije da izvode terorističke i diverzantske akcije i ujedine križarske formacije u ustanak protiv novih vlasti FNRJ. Akcija ubacivanja ustaša je pokrenuta uz saglasnost Ante Pavelića, iako se nakon njenog neuspeha od toga odgrađivao.

Akciju je vodio Božidar Kavran. Prva grupa je uhapšena na planini Papuk. UDBA je tada pokrenula operaciju „Gvardijan“ (ustašama u inostranstvu su slate lažne poruke kojima su namamljivani da dođu) tokom koje je na jugoslovensko-austrijskoj granici u narednih meseci uhapšeno ukupno 19 ustaških grupa, a operacija je završena hapšenjem Božidara Kavrana, glavnog organizatora ilegalnog ubacivanja ustaša.

Uhapšenim ustašama suđeno je tokom avgusta 1948. godine i većina ih je osuđena na smrt, a ostali na duže zatvorske kazne. U akciji je ubijeno ili uhapšeno 96 ustaša, među kojima i Ante Vrban i Ljubo Miloš.

Pozadina

Porazom NDH i povlačnjem njene vojske u Austriju u maju 1945. u Jugoslaviji su ostale grupice vojnika koji su izbegli zarobljavanje. Nazivali su se križarima i škriparima, a na njihovom čelu je bio Vjekoslav Luburić. Do 1946. antikomunistički nastrojeni Hrvati, uglavnom bivše ustaše ili visokorangirani domobrani za vreme postojanja NDH, su se uspeli povezati dovoljno da razmatraju podizanje ustanka u Hrvatskoj koju su sada kontrolisale nove komunističke vlasti.

Znali su za postojanje križara, ali nije bilo direktne veze između njih i emigranata. Ustaše u emigraciji su u Jugoslaviju ubacivali svoje ljude da ih izveste o stanju u zemlji. Ustaški bojnik (major) Ante Vrban se već u leto 1945. vratio iz izbeglištva i stigao nadomak Zagreba. Vrban se na nagovor Ante Pavelića i pukovnika Jakova Džala aprila 1946. ponovo vratio u Jugoslaviju i šest meseci obilazio križare po severnoj Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Hrvatski emigranti u inostranstvu širili su preuveličane vesti o broju križara i njihovim borbama protiv jugoslovenskih snaga bezbednosti. Nade ustaškog rukovodstva o povratku u zemlju podgrejavalo je sve jače zaoštravanje odnosa između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije sa jedne strane i zapadnih saveznika sa druge strane i činilo im se da je novi svetski rat neizbežan.

Lovro Sučić i Božidar Kavran su 1946. pokrenuli inicijativu za osnivanje Hrvatskoga državnog odbora u Austriji, čiji bi zadatak bio dizanje ustanka na području bivše NDH. Odbor je morao da pripremi i grupe oficira koje bi se ubacile da bi organizovali oružane grupa. Emigranti su stupili u kontakt i s nekim stranim obavještajnim službama.

Od američke obaveštajne službe su dobili obećanje da će ih snabdeti potrebnim materijalnim i tehničkim sredstvima, a zauzvrat je trebalo da šalju izveštaje o stanju u Jugoslaviji. Kako su i do ustaške emigracije u Italiji stizale vesti o navodnom ozbiljnom otporu novoj Jugoslaviji, i oni su se počeli da prave planove o podizanju ustanka.

Taj plan su nazvali „Akcija 10. travanj“. Povezali su se sa emigrantima u Austriji i ponudili da i oni učestvuju u operaciji. Kavran je sa nepoverenjem prihvatio njihovo učešće, pošto su ustaše u Italiji bile pod jakim uticajem Ante Moškova, koji je bio u sukobu sa Pavelićem.

Kad je postignuto kompromisno rešenje između ova dva planova, Kavran je pod pseudonimom “Gvardijan” otišao u Italiju i izbegličkim logorima izabrao ljude za ovaj plan. Plan je bio da se povežu sa križarima Rafaela Bobana, za koga se pretpostavljalo da deluju negde u Bilogori.

Akcija

Pre započinjanja operacije ubacivanja emigranata, centar Udbe za Hrvatsku u Zagrebu dobio je tokom maja depešu iz Beča od svog glavnog saradnika među ustaškim emigrantima, da će uskoro na Papuk doći prva grupa. Udba je odmah pripremila akciju pod tajnim imenom Gvardijan, Kavranovom pseudonimu, i postavila zamke.

Kavran je, uz podršku ostalog emigrantskog vodstva, odlučio da pošalje prvu grupu u Jugoslavije. Za nju je odredio ustaške bojnike Ljubu Miloša, bivšeg komandanta logora Jasenovac, i Antu Vrbana i rojnika Luku Grgića. Kavran ih je pre polaska uveravao da će sigurno moći da ostvare saradnju sa pristalicama Hrvatske seljačke stranke u zemlji.

Zadatak im je bio organizovanje i povezivanje i tih grupa. Grupa je 7. juna prešla jugoslovensko-mađarsku granicu. Miloš je po kuriru poslao Kavranu izvštaj da na koprivničkom području ne postoji nikakva križarska grupa i da odlaze dalje. Nakon nekoliko dana lutanja Papukom, Diljem, Psunjom i Babjom Gorom uverili su se da nema križarskih grupa i krenuli su natrag u Austriju. Na povratku su 19. jula naišli na agenta Udbe koji se povezao s grupom, a istovremeno je o njima izvestio svoju centralu.

On se predstavio da je pripadnik križarske grupe bojnika Mikulčića koga su ovi lično poznavali, pa su dogovorili sastanak sa njim za dva dana. Miloša i Vrbana su krenuli sa pripadnicima Udbe u improvizovani logor. Dok su se odmarali, nakon što je rukovodeći oficir Udbe izgovorio signal koji je glasio „Joža/Jozo, daj vode“, pripadnici Udbe su se bacili na Miloša i Vrbana Grgić je likvidiran kasnije.

Uhvaćeni diverzanti prebačeni su u zatvor na Savskoj cesti u Zagrebu. U istrazi su obojica detaljno ispričala dalje planove svojih kolega u emigraciji, pa je Udba za Hrvatsku, pod vodstvom Steve Krajačića, krenula dalje u akciju. Svojim kanalima je uputila Kavranu lažnu poruku, izvestivši ga da se prva grupa na Papuku povezala sa križarima i naglasila je da na terenu nedostaje oficira. Udbin cilj je bilo hvatanje viših oficira i istaknutijih političara.

Kavran je iz Austrije uputio i drugu grupu koja je prešla granicu 20. jula. Za njihov dolazak Udba je saznala od seljaka iz okoline Koprivnice i Đurđevca koji su im prijavili da su primetili petoricu sumnjivih ljudi planinara.

Ova grupe je uhapšena u Suhopolju 29. jula. U međuvremenu Miloš se pod pritiskom dokaza da je kao zapovednik Jasenovca odgovoran za ratne zločine uskoro slomio i pristao na saradnju sa Udbom.

Odao je šifru i radio-signale, prihvativši takođe da potpisuje i pismene poruke. Sledećih meseci pristizala je grupa za grupom, pravo u zamke Udbe. U poslednjoj grupi 3. jula došao i sam Kavran. Kavranovim hapšenjem okončana je operacija Gvardijan. Udba je 9. ili 10. jula ustaškom centru u Filahu poslala depešu: „Mi smo vas za*ebali. Stop. Svi ste u našem zatvoru.

Uhvaćeni u operaciji Gvardijan

Ante Vrban

Ljubo Miloš

Josip Tomljenović

Božidar Kavran

Fra Majstorović Mađari ga isporučili

Miroslav Filipović je bio franjevac, ustaša, i jedno vreme komandant logora Jasenovac i logora Stara Gradiška. Pre rata je bio kapelan i župnik u raznim mestima u Bosni i Hercegovini, a pošto je proglašena NDH, pridružio se ustaškoj vojnici, tvrde istoričari. Početkom maja 1945. godine pobegao je u Austriju i predao se Britancima, koji su ga odmah izručili jugoslovenskim vlastima. Posle je izveden pred vojni sud Komande grada Zagreba, koji ga je 29. juna 1945. godine proglasio krivim zbog masovnih zločina u Jasenovcu, Staroj Gradiški, u okolini Banjaluke. Osuđen je na smrtnu kaznu vešanjem, trajni gubitak građanske časti i konfiskaciju imovine.

Ante Vrban Obešen, priznao zločine nad decom

Ante Vrban je bio major Ustaške vojnice i kasnije HOS, zamenik komandanta logora Stara Gradiška za vreme Drugog svetskog rata. Pre rata je radio kao trgovački pomoćnik. Posle formiranja NDH pristupio je u Ustašku vojnicu. Prema podacima istoričara, u leto 1941. učestvovao je u ubistvima Srba u Lici, kao i u likvidacijama Jevreja u Jadovnu.

U logor Stara Gradiška je stigao 13. novembra 1941. godine, a neko vreme je bio zamenik komandanta logora Mile Oreškovića. Na suđenju posle rata priznao je da je otrovao 63 bolesne dece gasom "ciklon B", što je prikazano u filmu. Posle sloma NDH povukao se u Austriju, ali se 1946. godine vratio nakratko u Hrvatsku da uspostavi vezu s križarima. Sledeće godine Udba ga je uhvatila na Papuku, zajedno s Ljubom Milošem.

Osuđen je pred Vrhovnim sudom na smrt vešanjem.

Dinko Šakić Sahranjen uz državne počasti

Dinko Šakić bio je komandant koncentracionog logora Jasenovac, a osuđen je na 20 godina zatvora zbog ubistava Srba, Jevreja i Roma. Preminuo je u ćeliji 20. jula 2008. Pravda ga je stigla tek u poznim godinama jer je pobegao sa suprugom Nadom u Argentinu. On je umro u zatvorskoj bolnici Remetinec u 86. godini. Sahranjen je na Zagrebačkom krematorijumu, u svojoj uniformi, a njegovoj sahrani prisustvovali su hrvatski desničarski političari.

Ženska uprava logora Stara Gradiška Nada Luburić se izvukla

Stara Gradiška je jedan od logora gde su počinjenih najužasniji zločini, a imao je i žensku upravu, koju su činile Maja Buždon, Božena Obradović, Nada Tanić-Luburić i Milka Pribanić.

Najviše pažnje gledalaca izazvala je Nada, koja je pobegla u Argentinu. Njen muž bio je Dinko Šakić, koji je od maja do kraja oktobra 1944. komandant ustaškog logora smrti Jasenovac, a njen rođeni brat je zloglasni Vjekoslav Luburić. Njen slučaj je svih ovih decenija pomalo bio u senci njenog muža i brata, a preminula je u dubokoj starosti 5. februara 2011. godine.

Bonus video:

(Espreso/Pink)