Tramp opet opsednut barbikama! Ponovo ih je uzeo u usta, a ova izjava je iznervirala svakog 2. Amerikanca

Tramp dosledno sugeriše da bi jedan od efekata njegovih tarifa mogao biti podsticanje ljudi da kupuju manje stvari. Suočeni s porastom cena i potencijalnim nestašicama, Tramp kaže da ljudi mogu i treba da se zadovolje s manje. To je neobičan stav za bilo kog američkog predsednika, a kamoli za nekoga čiji je brend zasnovan na raskoši. To je ujedno i koncept koji Amerikanci ne vole. Kupovina je naša nacionalna zabava, piše Biznis insajder.

Najupadljiviji primer ovakvog razmišljanja je Trampova nedavna opsesija lutkama.

Manje lutaka, više štednje

– Možda će deca imati dve lutke umesto 30 lutaka, znate? I možda će te dve lutke koštati nekoliko dolara više nego što bi inače – rekao je Tramp na sednici kabineta krajem aprila. Ponovio je tu poentu u intervjuu za emisiju „Meet the Press“ u maju.

– Ne mislim da jednoj prelepoj devojčici od 11 godina treba da ima 30 lutaka. Mislim da može da ima tri ili četiri lutke, jer ono što smo radili sa Kinom je bilo neverovatno – rekao je. Tramp ne misli da bi ljudi trebalo da štede samo na lutkama – takođe je rekao da bi deca trebalo da imaju pet olovaka umesto 250.

Sekretar za finansije SAD-a Skot Besent takođe je pomenuo priču o lutkama. U intervjuu na Foks njuzu, rekao je da bi devojčici zabrinutoj zbog domaćinstva siromašnijeg lutkama rekao:

– Imaćeš bolji život od svojih roditelja, ti i tvoja porodica, zahvaljujući predsedniku Trampu.

Dodao je da će ona imati „ekonomsku slobodu“, u zamenu za malo odricanja u igri.

Bela kuća ima poentu u tome što su igračke poslednjih decenija postale značajno jeftinije, zbog čega su mnoge porodice preplavljene njima. Mnogi roditelji bi se složili da im ne bi smetalo da sakupljaju manje plastičnog otpada za svaki rođendan, praznik ili odlazak u Target. Ipak, priča o lutkama zvuči pomalo neusklađeno — od svih stvari koje bi se mogle navesti kao primer potrošačkog preterivanja, lutka za bebe nije prva koja pada na pamet.

Da li je to u skladu sa američkom kulturom?

Na širem planu, Trampovo zalaganje da Amerikanci kupuju manje predstavlja osnovno nerazumevanje naše kulture i ekonomije. Naša ekonomija zavisi od potrošnje građana, a smanjenje kupovine moglo bi imati ozbiljne posledice. Sa političke strane, politika štednje nije popularna poruka među građanima. U savremenoj američkoj mašti, ekonomska sloboda znači slobodu da trošimo svoj novac kako god želimo – uglavnom na one relativno jeftine stvari koje još možemo da priuštimo.

– Patriotizam i potrošački mentalitet se, generalno govoreći, zasnivaju na kupovini, a ne na štednji – kaže Geri Kros, američki istoričar kulture sa Univerziteta Penn State i autor više knjiga o potrošačkom društvu.

– Potrošački mentalitet je neraskidivo povezan s celokupnom definicijom života u slobodi, izboru i samoizražavanju – kaže Dženifer Smit Magvajer, sociološkinja sa Poslovne škole u Šefildu koja proučava potrošačku kulturu.

Tržni centar, mesto okupljanja

Životne prekretnice i obredi prolaska kroz različite faze života mere se kroz ono što kupujemo. Odrastanje u tinejdžerskim godinama podrazumeva odlaske u tržne centre (da, generacija Z vraća šoping molove). Odraslo doba se obeležava plaćanjem venčanja, kupovinom kuća i stvaranjem doma. Starenje znači odricanje od svega što smo prikupili tokom života — što često može delovati kao da se odričemo i delova sebe.

Kupujemo stvari jer verujemo da naša potrošnja govori nešto o nama — da smo kul, da nam je stalo do životne sredine, da još nismo „stari“. Preplavljeni smo raznim vrstama jogurta na rafovima prodavnica. Bilo da kupujemo u radnji ili onlajn, izbor farmerki je beskonačan. Ova ekstremna sloboda izbora može biti iscrpljujuća, ali je ujedno i nešto na šta smo navikli.

– Proizvodi imaju prirodnu vezu s našom potrebom da ispričamo priču o tome ko smo – kaže Amerikus Rid, profesor marketinga na Vorton školi Univerziteta Pensilvanije. „Ako biram A, a ne B ili C, to mora nešto da govori o meni — u zavisnosti od toga šta znam o A, B i C.“

Amerikanci su počeli da izjednačavaju potrošački mentalitet sa demokratijom. Svesni smo da ne možemo svi biti bogati, ali svi možemo da težimo nečemu što bogati ljudi mogu da kupe. Puna participacija u američkom društvu ne podrazumeva samo glasanje i rad, već i kupovinu.

– Svi mogu da učestvuju na tržištu, makar i u sasvim maloj meri – kaže Magvajer.

– Ta sićušna mogućnost ostavlja otvorenu nadu da kroz dovoljno truda, sreće i priču u stilu Horacija Algera, mogu postati veći učesnik u demokratiji dobara.

S obzirom na to kako funkcioniše američka ekonomija, učešće svih u potrošnji je dobra stvar. Potrošnja građana je oslonac ekonomije, pri čemu lična potrošnja čini oko dve trećine BDP-a. Čak i mali pad može imati ozbiljne posledice.

– To se obično dešava na strani biznisa i tada je koordinisano – povlačenje preduzeća iz investicija često izaziva recesije. Ali pošto je potrošnja građana znatno veća, nije potreban veliki pad da bi se izazvao značajan makroekonomski efekat – kaže Majkl Madovic, glavni ekonomista Ruzvelt instituta, progresivnog tink-tenka. „

– Čak i ako ljudi samo odluče da sačekaju nekoliko meseci pre nego što nešto kupe, to može vrlo brzo da izazove ozbiljan efekat.

Trošenje novca znači patriotizam, a ne kupovinu manje stvari

Osim ekonomskog podsticaja, trošenje novca se generalno posmatra i kao deo patriotske dužnosti Amerikanaca. Potrošački mentalitet je ono što je pokretalo ekonomiju nakon Drugog svetskog rata i kako smo se razlikovali od SSSR-a tokom Hladnog rata. Nakon napada 11. septembra, politički lideri su poručili građanima da ne dozvole da ih događaji „na bilo koji način izbace iz svakodnevnih aktivnosti“. Tokom pandemije, savezna vlada je slala čekove građanima kako bi mogli da nastave sa trošenjem.

Dok je „trošenje uprkos brigama“ uspevalo da mobiliše Amerikance, poruke o odricanju nikada nisu bile popularne u politici. Bivši predsednik Džimi Karter godinama je bio kritikovan zbog govora iz 1977. godine, kada je obukao džemper i pozvao Amerikance da smanje grejanje zbog potencijalnog nestašice prirodnog gasa. Sličnu sudbinu imao je i njegov prethodnik, predsednik Džerald Ford, kada je pozvao građane da „pobede inflaciju sada“ tako što će smanjiti potrošnju.

To ne znači da se američki potrošači nisu odricali u trenucima rata i kriza u prošlosti, ali su na takve poteze bili spremni samo „ako veruju da se zaista nalazimo u vanrednoj situaciji“, kaže Geri Kros sa Penn State-a, „a nisam siguran da ljudi sada zaista u to veruju.“ Tramp poziva na vanrednu štednju kako bi zaustavio, po njegovom mišljenju, iskorišćavanje SAD od strane drugih zemalja, ali uprkos njegovoj retorici o tarifama i trgovinskim disbalansima, Amerikanci ne veruju da se nalazimo u ozbiljnoj krizi. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da su potrošači prilično negativni u vezi sa kratkoročnim efektima tarifa, a nisu uvereni ni u dugoročne koristi. Kada je Tramp dolazio na vlast, Amerikanci su bili optimistični u pogledu ekonomije. Sada su zabrinuti, u velikoj meri upravo zbog njegovih politika.

Amerikanci strahuju da će ih tarife pogoditi tamo gde najviše boli – po džepu – a poruka da treba da se suzdrže od „klikni i kupi“ opcije ne uliva im sigurnost.

Ljudi generalno ne vole da im se govori šta da rade – pa tako ni kada je reč o potrošnji. Psihološki, protive se osećaju da im se sloboda ugrožava ili da su pod pritiskom. „Kada ograničite slobodu, dobićete kontraproduktivno ponašanje“, kaže Amerikus Rid.

Pored prirodnog otpora prema tome da im se nešto zabrani, politička polarizacija dodatno pojačava reakcije — mnogi demokrate će negativno reagovati na sve što kaže republikanac, i obrnuto. Progresivci koji već ne vole Trampa neće rado prihvatiti da im baš on govori da obuzdaju potrošnju. Postoji i određena ironija u tome što upravo Donald Tramp — čovek čiji je ceo imidž zasnovan na raskoši i preterivanju — poziva ljude da manje troše. On, njegova porodica i njegovi saveznici zarađuju ogromne sume dok je on u Beloj kući. „Ti ljudi se bogate, a vama poručuju: ‘Molim vas, kupite manje lutaka za Božić dok se ovo ne reši’,“ kaže Amerikus Rid.

Otvoreno rečeno: verovatno bi bilo dobro da imamo manje stvari. Nije jasno da li su tri lutke po detetu prava mera, ali 30 svakako deluje kao previše. (Iako, da li se deca uopšte još igraju lutkama?) Ali predsednik ne traži od ljudi da budu promišljeniji u vezi sa svojim materijalističkim impulsima, da obuzdaju potrošnju zarad očuvanja životne sredine ili da obeshrabre eksploataciju radne snage. On ne zagovara da odložimo telefone kako bismo više uživali u iskustvima i ljudima oko sebe.

Umesto toga, traži od ljudi da podnesu ono što deluje kao proizvoljne i nepotrebne žrtve, u zamenu za neizvesna obećanja o nejasnoj viziji drugačije američke ekonomije. I to u trenutku kada se mnogi ljudi već bore da pokriju osnovne životne troškove.

Da li su žene najveći potrošači?

Trampova misija da se više stvari proizvodi u Sjedinjenim Državama verovatno ima podršku mnogih Amerikanaca, ali njeno ostvarenje je mnogo složenije nego što to trenutno deluje. Koliko god potrošači govorili da su spremni da plate više za robu proizvedenu u Americi, u praksi se najčešće opredeljuju za jeftiniju opciju — čak i ako dolazi iz inostranstva. Mnogi radnici nisu zainteresovani za „muški obojene“ proizvodne poslove na koje se Bela kuća toliko fokusira, a kamoli za poslove šivenja cipela u fabrikama ili, kako Tramp to izgleda zamišlja, pravljenja lutaka.

Cela priča o lutkama ima i rodnu dimenziju – Bela kuća poručuje da oni koji se žale na politiku administracije zapravo brinu o trivijalnim stvarima, i to za „neozbiljne devojčice“. Potrošačka kultura se često posmatra kao nešto „žensko“, dok Trampova vizija sveta deluje muški, strogo i štedljivo — svet u kojem „pravi muškarci“ kupuju samo ono što im stvarno treba. Rols-Rojs dobija izuzeće od tarifa. Barbika ne.

Mnogi Amerikanci danas nemaju mnogo izbora. Skupi artikli poput stanovanja, obrazovanja i zdravstvene zaštite postaju nedostižno skupi. Inflacija sve više stvari čini nedostupnim. Višak cipela u ormaru ili alata u garaži predstavljaju neke od najpristupačnijih oblika ekonomske slobode koju Amerikanci trenutno imaju — i, da, gomila igračaka, ako baš insistiraju na tome.

Bonus video:

(Espreso/Biznis insajder)