Afrodita nije bila nežna, Had nije bio zao, a Trojanski konj... 7 zabluda o grčkoj mitologiji u koje mnogi veruju!

Istorija drevnih Grka i njihova mitologija fasciniraju i nakon hiljada godina, ali nije sve što smo o njima učili tačno. Stručnjaci neumorno proveravaju činjenice u potrazi za istinom o Grcima, a povremeno i isprave pokoju zabludu na koju naiđu. Neke od tih primera izdvojio je Listverse, stranica koja se bavi zanimljivostima koje golicaju maštu.

Konjske priče

Čitajući Homera saznajemo kako je na desetine hiljada grčkih ratnika krenulo na Troju kako bi spasili otetu Helenu. Iako drevni Grci nisu sumnjali da Homer opisuje stvarni rat i događaje, nemački arheolog Heinrich Schliemann je 1870. započeo iskopavanja na mestu za koje se smatralo da je Homerova Troja. Njegova istraživanja nisu pokazala konkretne dokaze da su se događaji koje opisuje Homer zaista i dogodili.

Povod Trojanskog rata otmica je predivne Helene, supruge spartanskog kralja Menelaja. Nju je oteo Paris, sin trojanskog kralja Prijama. Opsada Troje trajala je deset godina i kulminirala Trojanskim konjem. Prema Homeru, Grci su ostavili velikog drvenog konja ispred gradskih vrata, unutar kojeg su se sakrili vojnici. Trojanci su ga lakoverno uveli unutrar zidina, vojnici su izašli napolje, a grad je pao. Dokazi o tome da su se neki sukob u Troji možda ipak dogodili postoje - arheolozi su otkrili tragove borbe na utvrđenjima, ali malo je verovatno da je u priči učestvovao ikakav drveni konj.

Ovo je Sparta!

Iako je Sparta nakratko bila moćna vojna sila, popularna percepcija Spartanaca kao neustrašivih ratnika je prenaglašena. Stanovništvo Sparte činile su tri glavne grupe: punopravni građani, spartijati, bili su vojnici, lovci i zemljoposednici, perijeci su bili obrtnici i trgovci, a heloti državni robovi, koji su vladajućem sloju obrađivali zemlju. Spartanci nisu bili nežne dušice niti su pokazivali interes za poeziju i filozofiju, poput ostalih Grka. Umesto toga, razvili su strogi vojni sustav.

Dečake bi u uzrastu od sedam godina odvajali od porodice i podvrgnuli ih grubom vojnom drilu. Život u spartanskim uslovima značio je oskudne obroke i napornu svakodnevicu. Sa dvadeset godina Spartanci su postajali profesionalni vojnici, a vojnu službu su napuštali tek sa šezdeset godina – ako bi preživeli do tada. Uprkos ratničkoj kulturi, Sparta nije dugo opstala. Doživela je težak poraz u bici kod Leuktre 371. pr. Kr., a godinu dana kasnije napadnuta je i oslabljena oslobađanjem helotskih robova, što je značilo početak njenog kraja. Istina je da Sparta nije bila prepuna nepobedivih ratnika.

Muška ljubav

Herodot, Platon, Ksenofont, Atenej u svojim su delima pisali o aspektima homoseksualnosti u grčkom društvu. Najrašireniji i društveno najznačajniji oblik istospolnih seksualnih odnosa u staroj Grčkoj među elitnim krugovima bio je između odraslih muškaraca i dečaka u pubertetu, poznat kao pederastija. Tada je bilo uobičajeno da odrasli muškarci uzimaju mladiće kao svoje štićenike. Budući da formalno obrazovanje nije postojalo, mladići su trebali mentore koji su ih uvodili u društveni i politički život. Iako su neki istoričari tvrdili da su ovi odnosi uvek uključivali seksualni aspekt, to nije bilo pravilo. Ako bi stariji muškarac suzdržao svoje strasti, to se smatralo znakom poštovanja i snažnog karaktera.

Ljubavne strelice

Eros nije bio debeljuškasta beba sa lukom i strelom. Prvobitno, Eros je bio moćan i zgodan mladić, bog strasti i požude. Tek kasnije, kroz rimski uticaj, postao je prikazan kao Kupidon – mali krilati anđeo ljubavi.

Afrodita ipak, boginja ljubavi, često se prikazivala kao senzualna i blaga, no mitovi pokazuju drugačije. Bila je Herina i Atinina suparnica koja je svojom lepotom i moćima manipulisala ljudima i bogovima, što je uključivalo i izazivanje Trojanskog rata.

Nenadani ćup

Pandorina kutija je prema grčkoj mitologiji bila kutija svih zla, koju je Zevs poslao Prometeju za kaznu jer je bogovima ukrao vatru i dao je ljudima. No, prava reč u izvornom tekstu nije kutija, nego ćup (pithos), koji je bio visok gotovo kao čovek.

Zabluda dolazi od Erazma Roterdamskog koji je u svom prevodu Hesioda reč pithos (ćup) zamenio sa reči pyxis (kutija), što je ušlo u opštu upotrebu. Pandora je dakle sa ćupom došla Epimeteju, Prometejevom bratu, kog je Prometej upozorio da ne prima nikakve darove od bogova. Iako je Epimetej upozorio Pandoru da ga ne otvara, znatiželja, kojom ju je obdarila Hera, prevladala je. Iz ćupa su izašla sva zla sveta, koja su uništila čovečanstvo koje je do tada živelo u blagostanju. Na dnu ćupa se skrivala nada, ali Pandora je kutiju zatvorila pre nego što je uspela da izađe.

Dobra strana Hada

Danas se Had, bog podzemnog sveta iz grčke mitologije prikazuje kao zlikovac, ali nije bio zao - vladanje Podzemljem bila je njegova funkcija. Njegovo kraljevstvo uključivalo je i rajska prostranstva poput Elizijskih poljana – raja za junake i pravednike, kao i Asfodel, gdje je završavala većina duša, odnosno oni koji nisu činili ni velika dela niti velike grehe. Osim otmice Persefone, Had nije bio posebno okrutan. Njegova uloga bila je održavanje ravnoteže između života i smrti.

Ahilova peta

Prema legendi Ahil, ili Ahilej bio je neranjiv, osim na peti, gde ga je majka držala dok ga je uranjala u reku Stiks. Naime peta kralja Mirmidonaca, poluboga, najvećeg grčkog ratnika i glavnog lika Homerove Ilijade, uobičajen je sinonim za ranjivost ili slabost.

Želeći da ga učini besmrtnim, majka ga je navodno mazala ambrozijom, a noću umakala u kipuću vodu. I dok grčki izvori ne spominju njegovu neranjivost, prema rimskom pesniku Publiju Papiniju Staciju (Ahileida), Tetida ga je uranjala u podzemnu reku ne bi li postao nepobediv; međutim, držala ga je za petnu tetivu, pa mu je ona ostala ranjiva. Homer ipak ne spominje tu priču. U Ilijadi, Ahilova prave slabosti nisu bile fizičke, nego njegov prevelik ponos i bes.

Bonus video:

(Espreso/ Pun kufer/ Prenela: T.M.)