Peter Kirten, Foto: ROLF VENNENBERND / AFP / Profimedia

strašno!

STRAVIČNO UBISTVO NA DORĆOLU PRE 94 GODINE I DALJE LEDI KRV U ŽILAMA! Kako je konobarica otkrila stolara ubicu

Davne 1930. godine u Beogradu je ubijena devojčica Danica

Objavljeno: 26.04.2024. 19:59h

Tog jutra 6. marta 1930. godine već u praskozorje kroz čaršiju je brzinom svetlosti prostrujala vest o kobnom zločinu koji se odigrao u toku noći na Dorćolu. Vest o strašnom i gnusnom ubistvu odjeknula je još jače, jer su baš tih dana Beograđani, kao i čitav svet, pratili u štampi ispovest krvoločnog ubice iz nemačkog grada Dizeldorfa, izvesnog Kirtena.

*Na slici je Peter Kirten - Masovni ubica iz nemačkog grada Dizeldorfa čije zločine je pratila i beogradska štampa tog vremena*

Peter Kirten foto: ROLF VENNENBERND / AFP / Profimedia

U Dubrovačkoj ulici je jedna osmogodišnja devojčica omamljena u sumrak, a njeno telo je tek sutradan pronađeno u jednom vagonetu na takozvanom "Šutejevom placu", ogromnom skladištu drvene građe u blizini dunavske obale.

Čitav taj kraj oko Dubrovačke ulice noć je proveo na nogama tragajući za malom Danicom Crnogorac, a kada je sutradan objavljeno da je ubijena strah se uvukao u kosti svih roditelja. Mnogi decu nisu želeli da šalju u školu, a tome je doprinela i vest koja se proširila da je tajanstveni zločinac pokušao da namami više devojčica.

Uzbuđenje je dostiglo vrhunac kada su vlasti u štampi objavile upozorenje u kome su preporučivali građanima da obrate pažnju na svakog eventualnog prolaznika koji bi im se učinio nepoznatim, a pogotovu na one koji bi deci nudili novac i bombone. Posle groznog otkrića o ubistvu male Danice saznalo se da devojčica kobnog dana nije bila sama, već sa mlađom drugaricom:

"Stajale smo pred kućom kada je naišao jedan čika i pozvao je da ga nešto posluša, a on će joj zauzvrat dati dva dinara", izjavila je tad devojčica.

Nesrećno dete je pristalo i reklo da joj novac ni ne treba, a svoju malu drugaricu je zamolila da ide kući pošto pada mrak. Sve se desilo 6. marta uveče. Mnogi svedoci su se kasnije javili i tvrdili da su videli malu Danicu sa nepoznatim starijim čovekom na ulici u Dubrovačkoj, pa u Despota Đurđa i Pančićevoj ulici. Ona je išla pored njega, a on joj je nešto govorio. Ipak, od ovih svedoka nije bilo mnogo koristi. Jedna žena je čak ispričala da je videla devojčicu kako je plakala i govorila da hoće kući, ali joj je on nešto šapnuo, uzeo je u naručje i ona je zaćutala, pa ženi više ništa nije bilo sumnjivo.

Uzalud su roditelji male Danice tražili po čaršiji svoje dete, ona kao da je u zemlju propala. Niko je više nije video. Svuda su se raspitivali, ali bezuspešno. Celu noć su ljudi tumarali pustom obalom obavijenom martovskom maglom i dozivali: "Dano, Danoooo", ali odziva nije bilo.

Kada se potpuno razdanilo, otac je otišao da prijavi vlastima nestanak deteta i tada mu je saopštena kobna vest. Pred svitanje tog zimskog jutra, na kraju Dubrovačke ulice, raskaljane lapavicom, kod Šutejevog placa, prepunog građevinskog materijala, dva mlada radnika nadničara su je pronašla.

"Trebalo je da prenesemo ovu gomilu dasaka na drugo mesto, pa smo se popeli da ponovo sa vrha skinemo jedan vagonet za vuču uskim šinama. Kada smo se popeli u njemu smo videli jadno dete. Odmah smo obavestili čuvare", pričali su oni tada istražnim organima.

Svima je, međutim, bilo čudno kako vučjak koji je čuvao ovaj plac nije lajao kada je primetio nekog nepoznatog. U tom pitanju se delimično i krio odgovor ko je ubica. Zaključeno je da ga je verovatno pas poznavao, odnosno da je zločinac bio ovde i zaposlen. Ni čuvar nije napuštao svoju sobu s druge strane trema, što je jasno ukazivalo da je ubica odlično poznavao raspored u skladištu, a znao je verovatno i za vučjakovu ćud, kao i to da je uvek bio vezan.

U kupeu starog auta ispod trema nađeni su tog jutra komadi pokidanog rublja male Danice. Sve je ukazivalo da se ona otimala, ali je na kraju bila zadavljena. Po otiscima obuće ustanovljeno je da je ubica devojčicu doneo u naručju. Međutim, istraga nije mogla dalje. Osim nekolicine stalno zaposlenih radnika, niko nije vodio računa o ostalima koji su dolazili i odlazili s vremena na vreme. Čak se nije mnogo znalo bliže ni o onima koji su na ovom placu stalno radili.

Trećeg dana od ubistva male Danice, dvojica reportera kriminalističke hronike tadašnjih beogradskih dnevnih listova sedela su u zadimljenoj krčmici u Dubrovačkoj ulici u blizini stovarišta. Tada je u nju ušla krupna žena u papučama, a jedan od gostiju je upitao: "Kako je Mata?" "Nikako", rekla je, "Kakav je baksuz, mogu i ruku da mu odseku".

Reporteri su saznali da je izvesni Mata bio zaposlen u obližnjoj stolarskoj radionici i da mu je motorna testera odsekla ruku. Tada im je sinula ideja, odlučili su da posete radionicu. Obojica su pomislila isto. Stolarska radionica morala je da se snabdeva građom, pa zašto ne bi bilo moguće da su radnici, dolazeći do daske, postali vremenom domaći na Šutejevom placu.

Pretpostavili su da je zločinac stalno zaposlen kod njih i krenuli su da provere da li neko od radnika poslednjih dana ne dolazi na posao. Saznali su imena dvojice radnika, jedan je bio Mate, a drugi je naprasno izostajao poslednja dva dana. Reporterima se sve poklapalo. Uzeli su adresu i uputili se pravo u zemunsko pregrađe Francštal, gde je drugi radnik stanovao.

Bio je to izvesni Andrija Hancman, poreklom Nemac. Međutim, nije ga bilo ni kod kuće. Tu su saznali od njegove žene da je u poslednje vreme retko dolazio kući, a i kada bi se pojavio bio bi pijan. Otkrila je da je poslednji put bio dan pre, da se presvukao, bacio prljavu odeću i obukao odelo njenog brata, a uzeo mu je i šešir. Podaci dvojice reportera bili su dragoceni za istražne organe. Policija je odmah otišla u Zemun i uzela njegovu fotografiju, a pronašli su i odelo koje je svukao kobne noći.

Već sutradan u dnevnim novinama objavljen je potpuno drugačiji opis navodnog ubice. Pisalo je omalen, pun sa flekom na desnom obrazu, a Hancman je izgledao skroz drugačije. To je bila taktika istražnih organa kako bi se ubica opustio. Tako je i bilo, kada je pročitao, shvatio je da je policija na potpuno pogrešnom tragu i odustao je od bekstva u Temišvar.

Međutim, na posao i u radionicu i dalje nije dolazio. Čitav grad je bio na nogama. Svi su tražili ubicu po opisu iz štampe. Zločinac se opustio, čak je počeo da posećuje i berbernicu. Kada je policija to doznala stražirala je u njoj i upravo od mušterije doznala pravu informaciju. Ubicu je sa fotografije prepoznao čovek koji je dolazio takođe ovde da se brije i otkrio je da Hancman spava kod jednog drvodelje u Jadranskoj ulici.

Policija je sačekala da padne mrak i uputila se na adresu. Sve se odigralo jako brzo i u tišini, a svi koji stanuju tek su sutradan, kada je svanulo saznali da je zločinac uhapšen u njihovom komšiluku. Za sve njih on je bio neki Adraš Bači koji se rastajao od žene, pa je tražio stan i stolarski posao. Niko nije mogao da veruje da je upravo on bio ubica male Danice.

Hancman je u početku poricao zločin, ali to mu nije puno pomoglo pošto su u sudnicu dovedena dva svedoka – devojčica sa kojom je ubijena devojčica bila kobnog dana i koja je videla lice ubice, ali i još jedna jedanaestogodišnjakinja, ćerka vlasnika "Banatske kuhinje" koju je Hancman pokušao da namami par dana pre Danice. Kada je priteran uza zid promenio je iskaz i govorio kako se ničeg ne seća pošto je bio pijan.

Na suđenju je priznao da je danima vrebao žrtvu među devojčurcima na Dorćolu sve dok nije naišao na Danicu. Sve je do detalja priznao, od trenutka kada je pozvao devojčicu da krene sa njim do trenutka kada je uhapšen. Branio se da je danima bio pijan, daje čak konzumirao i špiritus kada nije bilo rakije.

Dorćolski Kirten, ipak, nije završio na vešalima, kako su mnogi očekivali, već je dobio 20 godina robije. Po tadašnjem kaznenom pravu, pijanstvo, a uz to i utvrđena sklonost ka alkoholu, nije izvinjavalo zločinca od kazne, ali je moglo da je ozbiljno ublaži. Nezadovoljni presudom, Beograđani su blokirali ulicu ispred zgrade Okružnog suda vičuči:

"Vešala! Vešala! Na smrt! Dajte, da mu mi sudimo! Osuđenog ubicu morali su da izvedu na sporedni izlaz do pritvoreničkog auta, kako ga Beograđani ne bi linčovali nasred Knez Mihailove. Nije poznato kakva je bila dalja sudbina ovog čudovišta s obzirom da su 11 godina kasnije upravo njegovi sunarodnici u nacističkim uniformama okupirali Beograd, pa je čak možda bilo moguće i da je pušten iz zatvora i priključen nekoj od "kažnjeničkih" formacija kakvima je Hitlerov Treći rajh obilovao. Namenjene teroru protiv svakog ko bi se usudio da pruži otpor nacistima, takve formacije su bile upravo sastavljene od monstruoznih zlikovaca kakav je bio i ubica deteta na Dorćolu.

Bonus video:

(Espreso/Mondo/Preneo D.M.)