Vladeta Jerotić, Foto: Beta Miloš Miškov

VAŽNO DA PROČITATE

"Da li je zločinac bolesnik ili grešnik?" Vladeta Jerotić je jednom DAO JASAN ODGOVOR na ovo pitanje

Kroz dugu istoriju čovečanstva, činjeni su tako svirepi zločini, da je duboko bilo rasprostranjeno uverenje u narodima (i paganskim i hrišćanskim) – takva užasna nedela mogao je da izvrši samo demon u čoveku, nikako ne čovek, „slika i prilika Božija”

Objavljeno: 06.05.2023. 17:19h

Po jednoj površnoj definiciji, zločinac (bezakonik, krivac, razbojnik) je čovek koji čini zlodelo (nedelo), i to najčešće iz koristoljublja. Dubinska psihologija nije zadovoljna ovakvim određenjem pojma zločinca i zločina, već pita: Ko je zločinac i zašto je učinio zločin? Nije uvek dovoljno jasno ni šta je zlo!

Svakako da je to ubistvo, pokušaj ubistva, silovanje i druga seksualna izopačenja, nasilje nad drugim čovekom, razbojništvo svake vrste; da li se može govoriti o zločinu u ratu? ( Poznato je da su i takvi veliki hrišćanski svetitelji kao što su bili Atanasije Veliki ili Vasilije Veliki, blagosiljali vojsku svoga naroda koja je polazila u rat ( pravedan rat? A šta je to?). Pri povratku iz rata, većina preživelih ispovedala se crkvenim licima, i tom prilikom dobijali su različite epitimije zbog ubijanja u ratu; (epitimija je kazna kojom crkvene vlasti kažnjavaju neko lice za učinjenu krivicu.)

Polazimo od hipoteze (koja skoro da je dokazana) da svaki čovek nosi u sebi (od rođenja?) klicu Dobra i Zla. Tok razvoja njegovog karaktera u zavisnosti je od mnoštva uzroka; spomenimo samo: nasleđe, prenatalno doba i razvoj budućeg čoveka (psihički i fizički), u ranom detinjstvu. Zašto neko od ljudi postaje genije (u nauci Nikola Tesla i Mihajlo Pupin kod Srba), dok se neko izopači do neprepoznavanja ljudskosti? Ovo nije jasno ni psihijatrima ni psiholozima, kao ni drugim antropolozima. Višestrukih ubica i seksualnih zlostavljača bilo je u svim vremenima i zemljama sveta; bilo ih je u politici i na najvišim vrhovima u državi i crkvi: od Nerona i Dioklecijana (ali i pre njih) preko pape Bordžije (15/16. vek) do nekoliko brutalnih diktatora u 20. veku.

Kroz dugu, poznatu istoriju čovečanstva, sve do danas (mnogima se čini, naročito danas?) činjeni su tako svirepi (sadistički) zločini, uključujući takve zločine počinjene i deci, da je duboko bilo rasprostranjeno uverenje u narodima (i paganskim i hrišćanskim) - takva užasna nedela (nepoznata u animalnom svetu) mogao je da izvrši samo demon u čoveku, nikako ne čovek „slika i prilika Božija”. Verovanje u demone, kao što je dobro poznato, bilo je (sa malim izuzecima zanimljivih pojedinaca) čvrsto verovanje svih naroda sveta hiljadama godina. Da li ovo tvrđenje dovodi u sumnju uverenje današnjeg čoveka da demoni ne postoje? Samo delimično! Zašto ni u 21. veku nije potpuno iščezla vera u demone (ali ni u Boga!) i pored prilično ubedljivih razloga (pa i dokaza?) materijalistički (ateistički) orijentisanih naučnika, da nema ni Boga ni demona? A zašto onda neki čovek postaje surov zločinac? I dalje odgovor treba tražiti u ukorenjenom verovanju (od preistorije do današnjeg čoveka) u postojanje demona, ali i u čovekovoj nemoći (i kod najpoznatijih stručnjaka za ljudsku psihu) da neke grozne zločine do kraja objasne.

foto: Beta/Miloš Miškov

Osnovno je i bitno pitanje: Gde su demoni, gde je, odakle je poreklo čovekovog Zla? Realni pesimista i ateista Sigmund Frojd (ali i mnogi talentovani ljudi i pre i posle njega) nije se kolebao: demoni postoje, ali oni su u nama samima. Manje samokritični ljudi, gorljivi u svojoj veri u Boga, takođe nemaju sumnju: demoni postoje i oni su van nas. Postoji, razume se, i treća velika, i sve veća, kategorija ljudi koji misle i veruju: demoni postoje u nama i van nas. U ovome uverenju, naročito od vremena nastanka sve tri monoteističke religije, verovanje u realno postojanje demona podržavale su i održavale sve verske ustanove (u monoteističkim religijama crkve, kao zvanične institucije u državi). Tako je i danas, i u većini velikih svetskih religija sveta (najmanje u zagonetnom, više filosofskom nego religijskom učenju u budizmu).

Kada je reč o hrišćanskoj religiji, nesumnjivo najidealnijoj religiji sveta, u mnogo čemu i najstrožijoj, najznačajniji hrišćanski Oci kroz vekove (često i filosofi i teolozi, setimo se Svetog Maksima Ispovednika iz 7. veka) bili su uvereni da su demoni prisutni i van čovekovog bića i u njemu samom. Sve što čovek zlo čini počinje ipak, i prema hrišćanskim Ocima, od njega samog, i to, ne samo od njegovih zlih misli i osećanja, već od pomisli, ne odričući pri tome mogući uticaj demona („Zašto si im dopustio da uđu u tebe, a sam si im otvorio i prozor i vrata”, upozoravaju hrišćanski podvižnici).

Čovek je otvoreno biće, otvoreno i prema Dobru i prema Zlu; jadan čovek neprestano se koleba (psiholozi govore o ambivalenciji, skoro urođenoj) između neshvatljive Nužnosti i takve iste Slobode. Za vernike, Bog je čoveku ostavio otvoren put prema Slobodi, ali onda i prema odgovornosti. Čak i kada nije psihički (duševno-duhovno) dovoljno razvijen (slabe individuacije, nikakvo oboženje!) čovek je odgovoran za svoja dela i nedela.

Na naše pitanje iz naslova ovog eseja: Da li je zločinac bolestan ili grešan, mogući odgovor bi mogao da bude: Zločinac je i bolestan čovek (i prema merilu stroge? psihijatrije) i grešnik (i prema hrišćanskom uverenju).

Da li se može ovakav čovek-zločinac lečiti? Pitanje sa pravom postavlja i psihijatar/psihoterapeut, kao i religija (ne samo hrišćanska, ali naročito hrišćanska!). Oni koji su pozvani da leče duševno bolesne ljude (među njima ima i zločinaca) kada su ateistički (pa i agnostički) raspoloženi, veruju da će budućnost nauke, naročito neuro i patofiziologija, otkriti jednoga dana prave uzročnike „zločinačkog, a bolesnog mozga”. Tada su izgledi za uspešno lečenje takvih ljudi na dobrom putu uspeha. Do toga budućeg doba nauke, ostaje palijativno (prividno) lečenje (kombinovano medikamentima i psihoterapijom) u duševnim bolnicama, ali i u zatvorima.

Hrišćansko pozivanje na lečenje ljudi uopšte (jer svi ljudi u nečemu greše!), zločinca posebno, odavno je znano: kajanje i pokajanje (nisu sinonimi ova dva pojma!), preobražaj dotadašnjeg života. Nemoguće ostvariti? He, to je moguće; poznato je da su neki zločinci postali hrišćanski svetitelji! Ostaje za sva vremena Hristova Reč čoveku: He boj se, samo veruj! Opet nešto idealno što slušamo (ako i čujemo) od Hrista. He, svakom čoveku je potrebno idealno, jer je ono Smisao i Cilj ličnog života.

(Espreso/Politika)