Stari Beograd, Foto: Printscreen/youtube/ Eye Filmmuseum

STARI BEOGRAD

NA MESTU DANAŠANJEG NARODNOG MUZEJA JE BILA NAJPOZNATIJA KAFANA U BEOGRADU: Mnogo građani za ovo NE ZNAJU

Nalazila se na prostoru između početaka Čika Ljubine i Vasine ulice, na kraju niza jednospratnih i veoma sličnih dućana

Objavljeno: 16.12.2022. 14:43h

Mnoga su mesta obeležila Beograd ali ipak retko koje kao u prahu istorije i progresa nestala kafana “Dardaneli”.

Sagrađena 1855. a srušena u maju 1901. godine, kafana sa imenom moreuza koji povezuje Egejsko i Mramorno more, i koji razdvaja Evropu od Azije, bila je u svom vremenu značajan stub razmena mišljenja, boemštine, kulture, umetnosti i gradskog duha.

Danas je na njenom mestu Narodni muzej Srbije. Ondašnji posetioci su je čak zvali pogrdno “Kod konjske zadnjice“, aludirajući da se nalazi tik do zadnjeg dela spomenika knezu Mihailu.

FOTO: Aleksandra Čolić
FOTO: Aleksandra Čolić
FOTO: Aleksandra Čolić

Branislav Nušić, jedan od redovnih gostiju čuvene gostionice, opisao je njenu atmosferu i anegdote u svojim memoarima pod nazivom “Iz poluprošlosti”:

Nalazila se na prostoru između početaka Čika Ljubine i Vasine ulice, na kraju niza jednospratnih i veoma sličnih dućana. Širinom je gledala na Obilićev venac a užim frontom na Vasinu ulicu. Na Obilićevom vencu su leti bila četiri reda stolova a gosti su voleli da uživaju u hladovini mladih bagremova.

Prvi vlasnik zgrade u kojoj je bila kafana “Dardaneli” bio je Kosta Ivković, otac dr Momčila Ivkovića, čuvenog beogradskog lekara i političara. Kako Nušić piše, bio je to “neki Kosta, bivši furundžija iz Palilule“.

Objekat, koji je do tada bio “obična i vrlo prosta kafanica u koju su uvraćale patroldžije, mali trgovčići i piljari” obnovljen je oko 1869. ili 1870. te ju je pod zakup uzeo kafedžija Mita Ristić zvani Ćira. Tada zapravo počinje prava društvena istorija ovog lokala.

Pre Mitinog angažmana na sredini kafane je bila velika plehana peć u koju su drvima ložili gosti, a stolovi su bili bez čaršava te su njihove površine bile “izlakovane trljanjem laktova“. Stolice od rogozne zelene boje su bile “podrpane i rasklimatane“. Čaše su se brisale prljavom krpom koja je visila na zidu.

Gazda Mita je odlučio da izmoluje patos, kupio je nove stolice od žutog drveta, stavio je na zid dva ogledala i nabavio čaršave za stolove.

Ulickavanje je urodilo plodom i privuklo glumce Narodnog pozorišta a oni su, pak, “kafanski omađijali” i ostale intelektualce. Sledeći “nalet” ulepšavanja upriličio je gazda Ljuba koji je proširio prostor, nabavio bilijar i stolice od savijenog drveta.

U neuglednu kafanu u srcu grada su dolazili Toša Jovanović, Sava i Đura Rajković, Laza Popović, Đura Jakšić, Milovan Glišić, Stevan Sremac, Dragutin Ilić, Janko Veselinović, Vojislav Ilić, Radoje Domanović i mnogi drugi (za poslednju trojicu Nušić kaže da mu se čini “kao da nisu nikad ni micali odatle”).

FOTO: Wikipedia
FOTO: Printscreen
FOTO: Vikipedija / Javno vlasništvo

“Dardaneli” su bili i neka vrsta narodnog univerziteta i literarnog foruma gde je svraćala omladina, maturanti krišom a ostali mladi svet otvoreno, u žaru i želji da spoznaju svet i predstave svoje početničke književne radove.

Tu je Vojislav Ilić uredniku dečjeg lista napisao pesmu o Svetom Savi “Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira” i to tako što je dečko iz štamparije bukvalno čekao pored stola, jer je pesnik prekardašio sve rokove.

“Dardanelci” su pamtili i partiju žandara između Vojislava Ilića i Janka Veselinovića koji su, kao po običaju, u kafanu došli bez dinara te su ponudili jedan drugom da kafu plati onaj ko partiju izgubi. Janko je izgubio a ceh je platio “kolega Dardanelac”, Brzak, od skoro poslednje pare u džepu pošto Janko, naravno, nije mogao.

Stevan Sremac je imao svoj poseban sto pored prozora koji je gledao na Vasinu ulicu. Kada je postao predavač u gimnaziji nerviralo ga je što u njegovu kafanu svraćaju i đaci.

Rušenje “Dardanela” početkom 20. veka izazvalo je dosta negodovanja: Beograđani svih generacija su se skupljali oko ruševina, tužni i očajni. Ali, progres je bio neumoljiv. Umesto niske udžerice, na Pozorišnom trgu je trebalo da se podigne ukras Beograda – palata Uprave fondova, današnji Narodni muzej.

Kad su radnici brzo okončali uklanjanje stare prizemne bondručare u kojoj se nalazila kafana, gomila kamenja na trgu preko puta Pozorišta je bila sve što je ostalo od ovog mesta. Dan pre rušenja gosti su organizovali fotografisanje – okupio se jedan deo društva.

Nušić na fotografiji prepoznaje glumce Milorada Gavrilovića, čiča Iliju Stanojevića, Milorada Petrovića, Kostu Delinija, Mitu Bidžu, Stevu Petrovića Rutu, Miku Risantijevića, čika Filu, Čedu Kundovića (“koji je bio jedan od stubova dardanelskih”) i Aleksandra Petrovića, koji je kasnije postao upravnik niškog pozorišta “Sinđelić”.

U vreme kada je Nušić pisao memoare i podsmešljivo i nostalgično opisivao nestale “Dardanele”, niz dućana koji su “lomili Vasinu ulicu” je i dalje opstajao, ali se svakog trenutka očekivalo da krene da seče “sekira regulacije koja je već zamahnula nad njima”.

Na mestu stare kafane “Dardaneli” je 1903. godine podignua palata Uprave fondova čija je svrha bila da seljaci budu oslobođeni dugovanja zelenašima. Zgradu su projektovali Andra Stevanović i Nikola Nestorović.

U doba kada je Nušić pisao memoare ta zgrada je bila Hipotekarska banka, jedna od najstarijih bankarskih ustanova u Beogradu. Narodni muzej se u nju uselio 1952. godine.

(Espreso/ Kaldrma/ Ana Atanasković)