Štuthof, Foto: AP

JEZIVO

"SEKRETARICA ZLA" SE NEĆE NAĆI IZA REŠETAKA? Optužena je da je pomagala u ubistvu više od 11.000 ljudi (VIDEO)

Tužilac je naglasio da je nemoguće da nije znala za ubistva u Štuthofu

Objavljeno: 24.11.2022. 09:32h

Bivša sekretarica koja je optužena za učestvovanje u ubistvu 11.380 ljudi u koncentracionom logoru Štuthofu, verovatno se neće naći iza rešetaka.

Tužioci su naglasili da će tražiti uslovnu slobodu za Irmgard Furšner (97) koja je radila kao sekretarica komandanta Štuthofa, nadomak poljskog grada Gdanjska.

Ona je jedna od poslednjih živih optuženika kojima se sudi za zločine počinjene u vreme nacističke Nemačke. Iako ima skoro 100 godina, sudi joj se pred maloletničkim sudom jer je imala 18 godina kada su počinjeni zločini.

Štuthof je bio poslednji koncentracioni logor koji su saveznici oslobodili 9. maja 1945, a tamo je bilo utamničeno oko 110.000 zatvorenika.

Oko 63.000, uključujući 28.000 Jevreja, umrlo je usled prinudnog rada, gladi, bolesti, nemara i pogubljenja.

Furšnerova je imala oko 18 godina kada je počela da radi u logoru.

Jedan od preživelih logoraša, Josef Salomonovic (83), rekao je da bi sekretarica trebalo da ima noćne more dok je opisivao strahote kroz koje je prošao.

Kako je rekao, preživeo je osam koncentracionih logora kao dete, uključujući Aušvic, ali je kazao da je Štuthof bio najgori.

- Označili su me kao parazita. Svako ko nije mogao da radi bio je parazit. Ušao sam u vagon za stoku i, naravno, nisam znao da idemo za Aušvic i da će to biti poslednji put da vidim svog oca. Poljubio me je - prisetio se Josef, poreklom iz tadašnje Čehoslovačke.

Ukoliko se utvrdi da je Furšnerova bila svesna brutalnih zločina, biće proglašena krivom za saučesništvo za sva počinjena ubistva. Međutim, njeni advokati kažu da nije podobna za suđenje i da nije znala da se zatvorenici ubijaju.

Tužilac Maksi Vancen je naglasio da je ona otkucavala naloge o pogubljenjima, naređenja za gasne komore i liste zatvorenika koji su se deportovali u Aušvic što znači da je nemoguće da nije shvatala šta se događa oko nje.

Osim toga, kako je istakao, iz svoje kancelarije je mogla da vidi veći deo logora, ali i dim koji je izlazio iz krematorijuma gde su ubijani logoraši.

Slučaj protiv tzv. sekretarice zla je pokrenut nakon što je nekadašnji čuvar proglašen krivim i pomoć u ubistvu 28.000 ljudi.

Sudija je tada rekao da koliko god je nečija uloga bila mala, ukoliko se može dokazati da su bili klipovi u mašineriji uništavanja, moraju odgovarati za počinjene zločine.

foto: AP

Sekretarica zla

Irmgard Furšner radila je kao sekretarica u logoru Štuthof od juna 1943. do aprila 1945. godine. Optužena je da je pomagala u ubistvu više od 11.000 ljudi, a sudi joj se kao maloletnici jer je u to vreme imala manje od 21 godine.

Iako je svakog dana dobijala pisma i radijske poruke od komandanta Štuthofa, Pola Vernera Hopa, tvrdi da nije imala nikakva saznanja o zločinima koji su se događali u logoru.

Sa druge strane, njen muž, nekadašnji oficir SS, svedočio je 1954. da je bio svestan da se zatvorenici ubijaju.

Istoričar Stefan Hoerdler, još jedno značajno ime u ovom slučaju, naveo je da je Furšnerova krila SS-ovce u svom stanu nakon rata, uključujući komandanta Hopa.

Hop, koji je preminuo 1974, odležao je samo devet godina zatvora zbog umešanosti u ubistva.

Sekretarica je prvo trebalo da se pojavi pred sudom prošlog septembra, ali je u rukom pisanom pismu sudiji poručila da ne želi da prisustvuje zbog godina i slabog kretanja.

- Želim da poštedim sebe sramote i ne želim da mi se drugi smeju - navela je.

Potom je pobegla iz staračkog doma nekoliko sati pre početka suđenja, ali je ubrzo uhvaćena, a doktor je utvrdio da je sposobna da prisustvuje suđenju.

Štuthof, smešten nedaleko od poljskog Gdanjska, bio je prvi logor smrti van Nemačke, a izgrađen je 1939. godine. Tokom šest godina, tamo je poslato 110.000 ljudi, od kojih je oko 65.000 ubijeno.

Prvobitno je bilo zamišljeno da se tamo šalju poljski obaveštajci i intelektualci, ali je kasnije primao veliki broj Jevreja i sovjetskih zatvorenika.

Potresna svedočenja

Svedok Azija Šindelman, rođena u Litvaniji 1928. godine, govorila je na ruskom dok se tokom jednog svedočenja prisećala detinjstva na severu Nemačke u Icehou.

Njen otac je govorio jidiš i vodio je salon za lepotu. Međutim, sve se to promenilo kada su došli nacisti.

- Nije nam više bilo dozvoljeno da hodamo trotoarom, samo na ulici gde su prolazila kola. Morali smo da nosimo Davidovu zvezdu na odeći, zabranjeno nam je bilo da kupujemo u prodavnicama, a trebalo je da predamo radio-aparate i telefone. A onda je počelo ubijanje - rekla je.

Sa porodicom je odvedena u geto u avgustu 1941. godine. Tri porodice su delile jednu prostoriju, a mnogi su umrli od gladi, hladnoće i bolesti.

Jedna osoba je javno obešena jer je prokrijumčarila paklu cigareta.

U julu 1944. godine je odvedena u Štuthof nedaleko od Danziga. Put u vagonima za stoku je trajao je četiri dana. Vrućina je bila nesnosna, a nisu im dali ni vodu ni hranu.

FOTO: EPA/www.auschwitz.org
FOTO: EPA/www.auschwitz.org
FOTO: EPA/www.auschwitz.org
FOTO: EPA/www.auschwitz.org

Kada su stigli, nacisti su počeli da viču na njih: "Brže, izlazite, vi prokleti Jevreji!".

Svako je dobio svoj broj, a Šindelman i dalje pamti svoj - 54138.

Istog dana, baka joj je ubijena u gasnoj komori, a ona je sa majkom odvedena u barake gde su bili kreveti na dva sprata, bez toaleta. Njih dve su spavale na podu.

- Stražari su mogli da nam rade šta su hteli. Bacali su ljude na ograde pod električnim naponom, umirali bi momentalno. Druge bi bacali psima ili bi pucali na njih - rekla je nemačkom sudu.

- I Nemci bi nas ubijali - dodala je. Svakog dana bi ih postrojavali kao vojnike i stajali bi tako satima. Ko god bi pao, odmah bi ga ubili.

U drugim svedočenjima se moglo čuti da su zatvorenici pribegavali kanibalizmu jer nisu imali šta da jedu.

(Espreso/24sedam)