MINJA BOGAVAC: Fali nam samo Sterijina nagrada za padanje u nesvest u kadru iza Vučića!

Napisala si tekst za pesmu “Kese, etikete” Bojane Vunturišević. Kako izgleda kultura konzumerizma u Srbiji? Radiš li na još nekim tekstovima za muziku?

- “Kese, etikete” su prvi singl s Bojaninog albuma “Daljine” koji je izašao pre tri dana i za dva dana ima koncertnu promociju u Bitef teatru. Ja sam zajedno sa Bojanom radila na tom albumu u predhodne tri godine i napisale smo zajedno veliki broj pesama koje se tu nalaze. Mene je uvek mnogo privlačilo da se bavim muzikom, i to baš tako nekom hip-hop, pop muzikom, ali nikada nisam imala dovoljno smelosti. Uradila sam to s Bojanom i za pozorište naravno, gde imam saradnju s mnogim kompozitorima. Napisala sam dosta pozorišnih songova i malo sam u tome stekla neku vrstu samopouzdanja. Takođe, objavila sam dve zbirke pesama i mnogo sam sama nastupala i izvodila poeziju, a sad mi se ovo čini kao potpuno novo igralište i kao nešto vrlo zanimljivo. U moru vrlo loše mejnstrim muzike, čini mi se da su stvari, koje recimo radi Bojana, izuzetno bitne jer mi imamo mnogo pevačica interpretatorki, vrlo malo autorki. Jako je mali broj žena koje su zaista autorke muzike, koje imaju svoje timove i rade nešto novo. Što se tiče konzumerizma u srpskom društvu, mislim da on nema veze s tim koliko novca imate. Znam žene koje su ozbiljno obolele od šopingoholije i to što su siromašne ih ne sprečava da kupuju vrlo jeftine stvari koje im nisu potrebne u seknd hendovima, kod Kineza… To je uvek povezano s nekakvim nedostatkom ljubavi i o tome pesma “Kese, etikete” govori. Nekako uvek imamo potrebu da ono što nam nedostaje zamenimo krpom, kesom, etiketom.

Podržala si proteste protiv gradonačelnika Beograda i projekta “Beograd na vodi”. Nakon izbora imamo nove svakodnevne postizborne proteste. Šta misliš o aktuelnoj situaciji u društvu? Misliš li da su protesti važni? Veruješ li da će nešto promeniti?

- U društvenoj situaciji u kojoj se nalazimo svaka vrsta bunta i svaki pokazatelj da su ljudi spremni da izađu na ulice, da nisu apatični i osećaju neku vrstu entuzijazma i volje da nešto promene, mislim da je od vitalne važnosti za nas trenutno. Ne treba ni pitati oko toga da li podržavamo proteste, jer - “ako vam je dobro, onda ništa”. Mene uvek zapanjuje kolko ljudi u Srbiji kukaju i kome god da se obratite ima mnogo životnih problema i ništa ne valja, a onda se pojave izborni rezultati gde se čini da samo što nisu počeli da spremaju slet u slavu velikog vođe. U tom smislu, ja sam na kraju izbora bila veoma razočarana izbornim rezultatima i mislim da su me ovi novi protesti sprečili da padnem u depresiju. Ono što se obično zamera novim protestima je to što se smatra da se nisu desili na vreme i da bi verovatno bili učinkovitiji da su se desili pre izbora. Možemo da kažemo da protesti nisu najsjajnije artikulisani, da nemaju najjasniji cilj, ali mislim da su dobar pokazatelj jednog suštinski očajnog stanja u društvu. Ako ste tokom kampanje, najprljavije ikad, neprekidno podizali temperaturu u društvu na 150 stepeni, ne možete da očekujete da negde neće izbiti požar ili nekakav kratak spoj. Apsolutno mislim da su ti protesti možda jedina stvar koja mi vraća nadu u to da ovo društvo nije društvo ljudi kojima je potpuno ispran mozak. Mene je to najviše plašilo kod izbornih rezultata.

Ti rezultati nisu ništa značajno promenili, živeli smo u gotovo istom društvu. Ipak, tako ogrman procenat ljudi koji misle isto je prilično zaprepašćujuć i, za mene kao za nekoga ko se bavi umetnošću i kulturom, dakle, nekim ko stalno postavlja pitanje o bitnosti i značaju onog što radim. Komuniciram s ljudima i bavim se pozorištem u zemlji u kojoj će se uskoro uvesti Sterijina nagrada za stropoštavanje u nesvest u kadru iza Vučića. Pokušavam da pričam neke svoje priče za koje mislim da su plemenite, progresivne, hrabre i onda je u stvari ta vrsta nerazumevanja sa širim društvenim poljem ono što me plaši.

Nisam sigurna da protesti neće ništa promeniti, samo me je život u Srbiji naučio da ne smem previše da se nadam i da moram da zauzmem neki mali cinični otklon iako, naravno da bih želela da nešto promene i iz sve snage navijam i nadam se da će, ako ništa drugo, toliki broj mladih ljudi na ulicama izazvati nekakav potres u svojim kućama i da će se pitati gde su im deca i možda preispitati neke svoje stavove. To je već neka promena.

U jednom govoru pomenula si da iz najvećeg đubrišta niču najlepši cvetovi, kao i da ne planiraš da odeš odavde jer bi to značilo da bežiš. Ostaješ li pri tom stavu?

- Nisam sigurna da li želim ili ne želim. To je odluka koju svi ljudi mojih godina u Srbiji na neki način preispituju. Ne mislim da je problem što ljudi odavde odlaze, čak mislim da je to dobro za njih. Mislim da je mnogo veći problem što nama niko ne dolazi i što ljudi koji odu više ne žele da se vrate. Oni odu zaista ljuti. Ne govorimo tu o nekom konceptu mobilnosti, rada u inostranstvu ili usavršavanja, govorimo o bežanju i odlasku iz besa nakon čega se zalupe vrata. Ja se bavim jezikom. Bavim se pozorištem koje je prilično kontekstualno i zaista, nekako ovde gde jesam, kako razmišljam, šta su neki problemi koji me okupiraju, oni su vrlo lokalni. Čini me da kad bih otišla negde, mogla bih da se bavim nečim drugim, ali bih izgubila veliku dozu aktivizma u svom radu. Izgubila bih nešto što me tera da radim dalje.

(Branka Grković)