CVELETOVE PORTRETE LJUDI MASOVNO NARUČUJU! Magistar slikarstva otkrio TAJNI RECEPT za srećan život! (FOTO)

Dragan Cvetković Cvele magistar je slikarstva čije slike mnogi drže na zidu i dive se njegovom talentu. Posebno hvale njegove portrete, a iza zadivljujućeg rezultata krije se mnogo godina rada, učenja i usavršavanja.

Cvetković je završio Fakultet likovnih umetnosti, a nakon osnovnih i postdiplomske studije. Član je ULUS-a, održao je 15 samostalnih izložbi i učestvovao na nekoliko umetničkih kolonija i simpozijuma. Posle više od 100 grupnih izložbi širom zemlje i inostranstva odlučio je za Espreso da ispriča kako je tekao njegov put i kako je usavršio metodu slikanja portreta.

- Portrete sam počeo da radim devedesete godine, kad sam zbog egzistencijalnih problema, a tada sam bio student na FLU u Beogradu, bio prinuđen da radim portrete na moru, tačnije na Skijatosu (Grčka). To je bio solidan izvor prihoda preko leta, a onda sam se vraćao u Beograd i studirao. Studije na FLU su zahtevale: platna, boje, četke, terpentin, laneno ulje i sve ostalo što nije jeftino bilo, a i teško se nabavljalo u to vreme. Kasnije kada sam završio osnovne studije nastavio sam magistraturu na istom fakultetu, pa sam i onda radio portrete na moru da bih i taj deo mog obrazovanja mogao i finansijski da pokrijem. Kad sam magistrirao, radio sam uporedo i slike i portrete ali sam prešao sa ulice na prodaju portreta pa i slika preko interneta.

Kao neko ko je magistrirao slikarstvo, i ko poznaje sve tehnike radim sve: pastel, ulje na platnu, crtež, akvarel, sepia - objašnjava Cvetković.

Cvele otkriva kakav je položaj samostalnog slikara u Srbiji i koliko je potrebno uložiti u umetnost.

- Kao profesionalac imam iznajmljen atelje, jer nikada nisam uspeo da dobijem neki prostor za rad ni od opštine Zemun, ni od ULUS-a, pa sam prinuđen da atelje iznajmljujem.

Kao profesionalac u ateljeu ima gotovo sav pribor potreban za rad, ali mnogi nisu ni svesni šta je sve potrebno upotrebiti kako bi finalni proizvod zadovoljavao određeni kvalitet.

- Hm...pribor! Pa sve sto jedan slikarski atelje podrazumeva, a mnogo je toga zaista. Profesionalno bavljenje slikarstvom traži i profesionalan alat. Od boja, četki, štafelaja, platna, papira za razne tehnike, akvarel, pastel, crtež. Ima tu zaista svega i svačega, jer volim i da vajam pa imam i alatke za vajanje: razna dleta, motornu testeru, alat za obradu metala. U ateljeu svakog ozbiljnog slikara videćete svašta, jer u kreativnom procesu i u raznim idejama nikad ne znate sta će vam zatrebati, pa skupljam i razne neke neobične predmete koje mislim da mogu da upotrebim za svoje slike, skulpture. Sve u svemu pribor i alat može biti sve pored onoga što se standardno podrazumeva da svaki slikar ima.

Portreti su u poslednje vreme veoma traženi, a klijenti ih često kupuju kako bi iznenadili blisku osobu originalnim poklonom.

- Portrete sam počeo da radim da bih pokrivao troškove studiranja, a kasnije sam nastavio da radim i slike i portrete, jer kažu kolege i klijenti da sam dobar portretista, pa se tog dela slikarstva nisam odrekao ni posle studiranja, nego se time bavim i danas. Ljudi vole portrete, to je nešto što je vrlo primamljivo za kupce, lepo i za poklon za razne prilike. Portrete su radili i veliki majstori slikarstva oduvek. Doduše ranije je to bilo dostupno samo za povlasćenu klasu ljudi, a danas svako sebi može priuštiti portret u raznim tehnikama i po raznim cenama koje su zaista pristupačne za svačiji džep. Crtež je tu najjeftinija varijanta, a ulje na platnu najskuplja. Pa svako po svojim mogućnostima i zeljama moze da naruči za sebe ili svoje drage ljude nešto od ponuđenog.

"Za likovno ostvarenje osnovno je ukrotiti materiju", rekao je naš književnik Momčilo Nastasijević, a da li je to moguće bez usmerenog obrazovanja objašnjava Cvele.

- Talenat je kao i u svakom poslu potreban ali on nije presudan kako i u slikarstvu, tako mislim i u drugim profesijama. Talenat je Bogom dan, ako ga na vreme prepoznate, pa još i zavolite to što vam je dato to je tek početak. Onda sledi rad, rad i svakako školovanje i studiranje, jer bez obrazovanja ja mislim da slikar ne može biti kompletan i do kraja oformljen. A i onda kad se obrazovanje završi nastavlja se rad, rad, rad. Tako da mislim da je talenat samo inicijalna kapisla, a da rad i obrazovanje većim delom utiču na slikarstvo. S tim što se svaki slikar obrazuje dok je živ, jer se menjaju trendovi i u slikarsvu, pa treba pratiti i to. A svaki umetnik koji prati radove svojih kolega i uopšte svetsku umetničku scenu uvek može naći i otkriti novu inspiraciju i probuditi želju u sebi da se oproba u nečem novom i drugačijem. Ja najviše volim štafelajno slikarstvo, iako mnogi kažu da ono izumire, mislim da to nije tačno i da će ono opstati bez obzira na nove trendove u umetnosti. Ali kazem volim i ja ponekad da se oprobam u tim novim pravcima savremene umetnosti. Tako da je tačno ono što se kaze , da se čovek uči dok je živ. Ako želi da bude bolji i kao čovek i kao umetnik. Mislim da to važi i za sve druge profesije. Posebno u danasnje vreme kad je tehnologija uzela primat. Umetnik mora i tu da bude bar elementarno obrazovan.

Na pitanje šta ga izdvaja u odnosu na druge umetnike Cvele je odlučio da ostane suzdržan i skroman, ali se osvrnuo na njegovu najveću podršku.

- Ovo mi sad deluje kao marketinško pitanje. Ja se marketingom zaisa ne bavim. U tome mi puno pomaže moja supruga koja ima talenta za to, to voli i malo se obrazovala na tom polju da bi meni pomogla oko internet prezentacije mog rada. Inače ona je profesorka hemije i nema neke dodirne tačke ni sa slikarstvom, ni sa marketingom. Ali malo više je zainteresovana za internet, pa je kažem išla na neke kurseve a i sama dosta učila, tako da mi je ona sada marketing direktor. Zna puno o slikarstvu, jer smo zaista i dugo zajedno. 36 godina zajedno, a 32 godine u braku. To bi bio deo odgovora po čemu se izdvajam u odnosu na druge - imam nekoga ko me bezrezervno podržava i prezentuje moj rad i pri tome je deo mog života. A što se tice samog umetničkog izražavanja, nezahvalno je poređivati se sa drugim umetnicima. Ono sto ću reći su reči mojih klijenata koji kažu da u mojim portretima osećaju dušu i da se zbog toga često opredeljuju da baš ja radim za njih. To je nešto što se rečima ne može ni opisati. Portret nije samo verno dočaran lik, on zaista mora da ima dušu. Kako to postižem zaista ne znam. Možda je to ono što je Bogom dato. Taj tanani deo ili talenat, Ili imaš osećaj za to ili ne. Možda to nije vezano za slikarstvo, bar ne za onaj tenhički deo slikarstva. Možda je to i deo unutrašnjeg bića samog umetnika. Kažem, nezahvalno je to rečima opisivati. Taj osećaj kada uradim portet i kad klijent vidi, pa kaže da ste ga rasplakali od sreće i da su ga preplavile emocije, to je najlepši deo mog posla. Usrećiti nekoga i izazvati tako ogromnu emociju. Eto, možda je to delić odgovora na vaše pitanje. Svakako ne treba zanemariti ni to da sam kroz studiranje pa i dan danas proučavao dela velikih majstora slikarstva koji su se bavili i portretisanjem. To svakako mnogo doprinosi pri slikanju i mislim da se oseća i taj uticaj na mojim portretima.

Cvele nakon dugogodišnje karijere i zapaženih izložbi ne planira da izlaže samo portrete. Ovde ne namerava da stane, a novim slikama imaće priliku da se dive posetioci njegovih narednih izložbi.

- Mnoga moja dela se nalaze u privatnim kolekcijama širom sveta. Za neke muzeje sam radio portrete i danas se nalaze tamo. Jedan na koji sam najponosniji je portret grčkog pisca Papadiamantisa, koji je rođen na Skijatosu. Za muzej kuću tog pisca sam radio portret, ulje na platnu i taj portret je i na naslovnoj stranici njegove knjige " Daviteljka" koja je prevedena na srpski jezik. Eto, na to sam zaista ponosan kad su u pitanju portreti. A kad su u pitanju moje slike, ponosan sam na veliku samostalnu izlozbu u ULUS- ovoj galeriji, na samostalnu izlozbu na Skijatosu u njihovom kulturnom centru, na mnogo međunarodnih grupnih izložbi na kojima sam bio ili pozivan ili ucestvovao po konkursu. Jedna od njih je svakako međunarodna izložba u Njujorku, gde sam ucestvovao po konkursu. Volim da učestvujem na slikarskim kolonijama, ali nažalost već dve godine slabo idem zbog ove situacije sa Covidom. Mi slikari dok radimo smo osamljeni po ateljeima, ali to radimo da bi naša dela ugledala svetlost dana na izložbama. Za to živimo i radimo. Svakom umetniku je izložba slika da li samostalna i li grupna vrlo važna, jer tu dobijamo inspiraciju za dalji rad. Danas u eri interneta imamo priliku da se prezentujemo širom sveta i preko mnogih online galerija što je veoma korisno i dobro. Internet je zaista prozor u svet. To pre samo mozda desetak godina nismo imali. Tako da je i taj vid prezentacije jednog umetnika vrlo važan. Danas pogotovo. Vrlo često se prodaju i slike preko tih sajtova ili vas klijenti upoznaju preko interneta pa dođu kod Vas u atelje da pogledaju i kupe sliku. Za taj deo prezentacije na internetu opet je zaslužna moja supruga, jer ja zaista nemam mnogo slobodnog vremena i za taj segmenat.

Portret važi za izuzetno zahtevan način likovnog izražavanja koji umetnici vremenom usavrše, ali uvek postoji određeni segment koji oduzima više vremena i strpljenja.

- Vreme izrade portreta prvenstveno zavisi od tehnike kojom se radi i od veličine portreta svakako. Na vreme izrade utiče i da li se portret radi kao cela figura ili samo do pojasa, od detalja koji su na odeći. Tako da je vreme izrade vrlo varijabilno. Što se tiče toga sta mi je najteže, nemam odgovor na to pitanje. Svaki detalj na licu je važan i zahteva da mu se posvetite. Posebno oči kao ogledala duše.

Sigurno ste tokom letovanja imali priliku da na šetalištima vidite umetnike koji slikaju na licu mesta, a Cvele objašnjava da li je lakše na taj način uočiti crte lica ili ipak putem fotografije.

- Razlika je velika. Uživo to što vidite i slikate je živo, a na fotografiji je da kažem "mrtvo". Što se tehničkog dela slikanja tiče, nema velike razlike - kad slikate uzivo, osećate, doživljavate i vidite čoveka, a kad slikate sa fotografije vi taj lik morate da oživite, da mu udahnete život. U tom smislu izrada portreta uživo je brža nego preko fotografije, ali svakako jednako je zahtevno i jedno i drugo.

Umetnici se suočavaju sa nedaćama, s obzirom da se svake godine bore za što veći procenat u budžetu države. Čini se kao da ljudi van naše zemlje više ulažu, poštuju i cene umetnost, ali da li je to tako?

- Ja pripadam onoj grupi ljudi koja se trudi da razume prostor i vreme u kome živimo. Danas ništa nije lako biti.,ali ne volim pesimizam. Trudim se da gledam na sve optimistično da i u najgorem tražim najbolje. Svakako danas je teško umetnicima najpre zbog hiperprodukcije. Umetnost je nedovoljno definisana. Ona je u krizi. Rađaju se mnogi pravci skoro svakodnevno. Menjaju se trendovi jako brzo. Tu se umetnici ponekad pogube. U želji da zadovolje trend izgube smisao umetnosti. Dodvoravanje publici vrlo često uništi umetnika. Zato se treba najpre odupreti tome, ostati svoj i ne podlezati uticaju. To je danas teško i u svakodnevnom zivotu ne samo u umetnosti. U tom smislu se trudim da ostanem svoj, da verujem u to što radim i da nastavim svojim putem ne obazirući se na sve to. Položaj umetnika u celom svetu je generalno loš upravo zbog ovoga sto sam naveo. Tu nema razlike da li ste iz male ili velike zemlje. Izazovi su nam isti, jer je svet zaista postao jedno veliko globalno selo. Ali zaista se to oseća i u umetnosti. Pristup internetu je sve to omogućio. Pa sa jedne strane donosi boljitak, a sa druge gubitak. Danas ne možemo pričati o umetniku u Srbiji jer on ima priliku da se putem interneta prezentuje celom svetu. E sada tu dolazi ono neizbežno. Novac. Ko ima više novca lakše se prezentuje, reklamira. Jer danas marketing jeste najvažniji biznis. A umetnost bez dobrog marketinga ma koliko bila dobra neće uspeti. To je to što nam je donelo ovo novo doba i tehnološka revolucija. Ali ne treba se žaliti i posustajati i odustajati. Baš kao život. Borba svaki dan. Ali idemo dalje.

Umetnik nije mogao da ne pomene ono što vidi kao najveći problem položaja umetnosti u današnjem sistemu.

- Ja kao najveći problem danas i u umetnosti i u svakoj oblasti života vidim poremećaj sistema vrednosti. To se vidi i u obrazovanju i u kulturi i u svemu. Nadam se da će se to promeniti a ponekad se pitam i da li će? Život živimo prebrzo, sve se menja prebrzo, a dalje promene je vrlo teško predvideti baš zbog te brzine. Možda treba da usporimo kao ljudi. Moramo se uskladiti sa prirodom i menjati se zajedno sa njom. A mi smo sada daleko brži u promenama nego što je priroda i tu mislim da sami sebi nanosimo štetu. Trebamo malo da ukocimo. Pa da kao i priroda pustimo da dođe proleće kad mu je vreme i da padne sneg kad mu je vreme. A mi ljudi želimo sve odmah i sada. To je raskorak i nesklad sa prirodim.

Svakom umetniku najveći značaj predstavlja pozitivna reakcija publike, a Cvele objašnjava da li njegova publika zaista uviđa uloženi trud kada dođe na izložbu.

- Moj odgovor je veliko da. Ljudi sa kojim saradjujem itekako cene moj rad i na tome sam im beskrajno zahvalan. To mi daje i snagu i volju da idem dalje, da stvaram radim. Zadovoljstvo i sreća koju ljudi prenose na mene kada kupuju sliku ili dobiju naručen portret je nešto što mi svaki dan ulepšava život i čini me zadovoljnim i veoma srećnim. Zato se evo i ovim putem zahvaljujem svim tim divnim ljudima na zadovoljsvu i časti koju mi ukazuju kad god sarađujemo. I na kraju smo dosli do te ključne reči. Ljubav. Kad nešto radite sa ljubavlju to prenosite na druge a oni vam uzvraćaju jos većom ljubavlju. I to je zapravo ono što nas sve pokreće. Nije džabe rečeno da je ljubav jedina stvar koju imaš sve više ako je daješ više. Tako ja vidim saradnju sa svojim klijentima. Međusobno delimo srecu, zadovoljstvo i ljubav. Zato imam veliki broj klijenata koji se stalno vraćaju bas meni da opet sarađujemo. I na tome sam im beskrajno zahvalan. Dok god osećam to sa njihove strane znači da dobro radim svoj posao. I zato ću nadam se da radim jos dugo, samo neka je zdravlja svima pa i meni.

(Espreso)