6 NAJBRUTALNIJIH KRIMINALACA SA VRELOG BEOGRADSKOG ASFALTA: Bili su zastrašujuće SUROVI! Za neke NISTE NI ČULI!
Foto: Facebook/legende devedesetih

BRUTALNE DEVEDESETE

6 NAJBRUTALNIJIH KRIMINALACA SA VRELOG BEOGRADSKOG ASFALTA: Bili su zastrašujuće SUROVI! Za neke NISTE NI ČULI!

Romeo Savić bio je jedan od onih momaka koju su devedesetih godina važili za kraljeve podzemlja

Objavljeno: 20:13h

Živeli su brzo i umrli mladi, a svoje živote su menjali za legendu.

Devedesetih su njihovi intervjui punili novine, a žestoki momci sa beogradskog asfalta živeli su po devizi: bolje živeti jedan dan kao kralj, nego ceo život kao crv.

Romeo Savić

Savić je jedan od takozvanih kraljeva beogradskog podzemlja tvrdio je da nije kriminalac jer prodaje samo drogu otetu od dilera koji su radili za policiju. Nađen je mrtav 8. novembra 1994.

Romeo Savić bio je jedan od onih momaka koju su devedesetih godina važili za “kraljeve podzemlja”. Ali za razliku od većine svojih drugova po oružju, on nije pristajao da ga zovu kriminalcem.

Na pitanje kako bi onda objasnio to što radi i šta zapravo jeste, odgovorio je: “Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari. Ne privlače me velike pare i zato sam normalan. Ali para imam, a ako Bog da, imaću ih i više.”

Romeo Savić je u Beogradu trgovao drogom. Međutim, kako je tvrdio, trgovao je samo drogom koju je otimao od onih narko-dilera koji rade za policiju.

Bio je Beograđanin, ali je mnogo vremena provodio u Novom Sadu, gde mu je živela devojka. Objašnjavao je da ga je to robinhudovsko suprotstavljanje dilerima u policiji koštalo: “Uništili su mi vezu s devojkom do koje mi je mnogo stalo... Ne mogu ni da zamislim kako su me predstavili kod devojke koja to ničim nije zaslužila.”

Okolnosti smrti Romea Savića nikada do kraja nisu razjašnjene: u tri sata posle ponoći 8. novembra 1994. godine dobio je na pejdžer poruku da se javi dvema devojkama. U četiri sata je izašao, u šest je nađen mrtav pred vratima svog stana: jedna od potpisanih devojaka tvrdila je da nikakvu poruku nije slala... Imao je 24 godine. Zvanična verzija bila je da je smrt nastupila posle tableta kojima je hteo da neutrališe dejstvo kokaina. Podzemlje je verovalo da su mu se osvetili policajci dileri.

Bane Grebenarević

Ovaj momak sa vrelog beogradskog asfalta voleo je da puca na protivnike, pa je i stradao u sačekuši na Bežanijskoj kosi 27. marta 1996. godine

Za ime Baneta Grebenarevića vezivalo se ubistvo jednog dilera deviza. A on sam, po povratku iz Mađarske, preživeo je dva atentata: prvi put je eksplozija raznela zid kuće u kojoj je jedno vreme stanovao, dok su mu drugi put u centru grada pucali u leđa, ali je imao pancir.

Jugoslovenska fudbalska reprezentacija igrala je 27. marta 1996. sa Rumunijom kad je Grebenarević izašao iz zgrade u kojoj su mu živeli roditelji, u Ulici Stojana Aralice na beogradskoj Bežanijskoj kosi, i zajedno sa Šubarom seo u svoj crni “korado”. Čim je auto krenuo niz ulicu, odjeknuli su rafali. Napadači su pripucali iz dva pravca, najverovatnije iz “kalašnjikova”. Ispaljeno je više od 40 metaka, tako da žrtvama nisu pomogli panciri koje su imali na sebi.

Bane Grebenarović je rekao: “Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči ‘na ruke’. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani.”

Goran Vuković

Vođa „voždovačkog klana“ je 1986. u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša. Likvidiran je 12. decembra 1994. godine

Goran Vuković, rođen 1959. godine, u istoriju srpskog podzemlja upisao se 10. novembra 1986. kada je u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša, zvanog Ljuba Zemunac, jednog od balkanskih kraljeva kriminala. Narednih pet godina Vuković je proveo u zatvoru, a 1991. vratio se u Beograd. U naredne tri godine preživeo je nekoliko atentata koji su tumačeni kao osveta.

Motivi za Magaševo ubistvo nikada nisu do kraja objašnjeni, ali je najverovatnije reč o borbi za uticaj. Vuković je po povratku u Beograd, zarađivao od 50.000 do 100.000 maraka od “kombinacija” u Evropi i toliko u Srbiji!

Sam čin ubistva u Frankfurtu opisao je ovako: “Parkirao sam automobil na uglu i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovačevićem pošao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam Magaševu grupu ispred nas, bilo ih je 12 ili 13. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je s pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: ‘Šta je? Šta hoćeš?’ Planuo je: ‘Šta je, hoćeš da se svetiš?’ Nisam ga se nimalo bojao: ‘Misliš da neću da ti se svetim?’ Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. I drugi metak ga je pogodio. Posle toga su se njegovi pratioci zatrčali prema meni, ali niko nije pucao.”

Vuković je u Beogradu preživeo pet atentata: prvo je na njega kroz otvorena vrata auta pucano iz ručnog bacača “zolje”, projektil je prošao između sedišta i kroz njegove noge. Zatim mu je pod auto - vozio je upadljivi BMW - bio podmetnut eksploziv, ali nije aktiviran, najverovatnije zato što mu je suvozač bio sin jednog generala. Treći put napadači su ga iz mraka zasuli rafalima. I tri nedelje kasnije napadnut je na isti način, ali je brzim skokom u zaklon uspeo da se spase.

Ubice Gorana Vukotića poznate su: reč je o dva policajca koji te večeri nisu bili na dužnosti. Ovaj slučaj nikada nije razjašnjen i ostalo je nepoznato da li su ih angažovali Zemunčevi prijatelji, neki drugi kriminalci.

Bojan Petrović

Reketaš, pljačkaš i narko-bos izrešetan je na uglu Brankove i Carice Milice u Beogradu 28. februara 1998.

Sedamdesetih i osamdesetih jugoslovenska prestonica važila je za jednu od najsigurnijih u svetu. Beogradski kriminalci “kod kuće” nisu kršili zakon, jer im je bila neophodna baza iz koje su polazili u pljačkaške pohode u Evropu, ali i utočište posle akcije.

Kad su Jugoslaviji uveli sankcije i zatvorili granice, nove generacije više nisu imale priliku da vide svet. Suženih vidika i provincijalne svesti, potpuno su uništile ono viteško što je postojalo u podzemlju. Ovako je otprilike govorio Bojan Petrović, rođen 1962. godine, jedan od ondašnjih “crnih bisera”. Otac mu je bio visokopozicionirani operativac Državne bezbednosti, koji je 1966. napustio taj posao i preselio se u Evropu. Držao je noćni klub u Švedskoj. Jednom prilikom ubio je u samoodbrani, pa je upućen u zatvor. Bojan je imao 22 godine kada je preuzeo vođenje kluba koje je važilo za stecište evropskog džet-seta.

Posle jedne pljačke, u spektakularnoj akciji policije koju je prenosila televizija, pohapšeni su i osuđeni na višegodišnje kazne, ali je posle izvesnog vremena Petrović uspeo da pobegne. Nižu se godine pljački banaka u pretpraznično vreme, kad ima mnogo pazara, i samoposluga u Evropi, a zatim sklanjanje u Beograd.

U međuvremenu je uspeo da postane jedan od beogradskih narko-bosova, ali i da se posvađa sa Petkovim i sa tri metka rani ga u stomak.

Nešto posle ponoći 28. februara 1998. braon “jaguar” s kotorskim tablicama zaustavio se na semaforu na uglu Ulice carice Milice i Brankove. S kraja kolone automobila koji su čekali zeleno, uz škripu guma, izleteo je “fijat” bez registarskih oznaka i stao pored “jaguara”. Dva nepoznata mladića izrešetala su vozača i suvozača u njemu, a onda dali gas i sjurili se ka Novom Beogradu. Tako su ubijeni Bojan Petrović i njegov drug Zoran Bogdanović Kepa.

Mihajlo Divac

Bokser s Novog Beograda bio je jedan od nezaustavljivih kriminalaca, koji je napadao i kad je u njega bio uperen pištolj. Usmrtio ga je hitac u leđa 12. februara 1995. godine.

Svi koji su znali Mihajla Divca, rođenog 1967. godine, kao jednu od njegovih glavnih osobina isticali su - srčanost. Kada mu je zatvorski stražar obećao batine, Divac je istog trenutka skočio na njega i udario ga. Nije hteo da ga pusti ni kad su pendreci ostalih čuvara počeli da pljušte po njemu.

Trenirao je boks i pripadao “ekipi sa Zvezdare” iako je živeo na Novom Beogradu. Za razliku od ostalih iz kriminalnog miljea, Divac nije mnogo voleo da daje intervjue: “Neću da budem novinska zvezda koja daje zastrašujuće izjave. Kad čitam novine i gledam njihove slike”, dodavao je podsmešljivo, “prosto me podilazi jeza.”

Mihajlo Divac poginuo je u obračunu u novobeogradskom hotelu “Putnik” 12. februara 1995. godine. Tu su bili smešteni učesnici bokserskog turnira “Beogradski pobednik” i on je oko osam sati ujutro otišao u hotel da od takmičara Slaviše Popovića uzme fotografiju s posvetom. Napuštajući hotel, zasmetalo mu je kako ga je pogledao bokser Radovan Radusinović. Posle nekoliko razmenjenih reči, potegao je pištolj i u pravcu Radusinovića i njegovog prijatelja ispalio šest hitaca. Zatim je istrčao napolje, dobacivši svojim prijateljima da beže jer je “izranjavio ljude”. Usmrćen je metkom u leđa.

Aleksandar Knežević Knele

Jedan od najpoznatijih kriminalaca devedesetih pronađen je mrtav u „Hajatu“ 28. oktobra 1992. godine Kad je 28. oktobra 1992. godine ubijen Aleksandar Knežević Knele, njegovi prijatelji su u Politici objavili 162 čitulje! Njegovo telo nađeno je u apartmanu tada najluksuznijeg hotela u Beogradu “Hajat”.

Aleksandar Knežević je u trenutku smrti imao u džepu 5.000 maraka gotovine i na sebi zlata u vrednosti od 80.000 maraka. Njegov otac je rekao: “Niti mi je sin bio kriminalac, niti se bavio reketom. Kamo sreće da se bavio! Nije bio siledžija.”

Zapisane su i reči jednog inspektora MUP: “Kneževićev otac napada policiju da ga je ubila, tvrdi da mu se sin nije bavio kriminalom. Nikada, međutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu ‘porše’ vredan 80.000 maraka, novac da menja hotele... Možda je radio preko omladinske zadruge?”

Beogradom su kružile priče da mu vlasnici luksuznih restorana plaćali “zaštitu”, a Kneletovo ime vezivano je i za trgovinu drogom i luksuznim automobilima...

Olako je potezao pištolj i ranjavao ljude, ali je bio i meta atentata: u maju 1992. godine zbog njegovog obračuna sa dva studenta iz Bijelog Polja diglo se pola Beograda na noge jer se pronela vest da snajperista puca sa krova SANU. Učestvovao je u obračunima ispred restorana “Poslednja šansa” i diskoteke “Luv” na Voždovcu, a ispred kluba “Nana” na Senjaku dve maskirane osobe naoružane “kalašnjikovima” istrčale su pred Kneletov “porše” i izrešetale ga. On se spasao podvlačenjem pod volan.

Zatim je došao 28. oktobar 1992. godine, kad je sobarica u apartmanu 331 hotela “Hajat” pronašla nepomično telo. Obdukcioni nalaz pokazao je da je usmrćen s tri hica u glavu, a da je pre toga bio primoran da legne na pod. Istraga je nepobitno utvrdila da je sam pustio svoje ubice u sobu. Misteriju ovog zločina pojačavala je činjenica da je Knele bio oprezan i da bez otkočenog pištolja u ruci vrata nije otvarao ni najbližim prijateljima.

Za zločin je optužen Miša Cvetinović. Knele mu je prethodnog dana oduzeo crni džip “nisan” i odbijao je da ga vrati. Cvetinović je bio blizak Radetu Ćaldoviću Ćenti, jednom od najbližih saradnika Ljube Zemunca. Istog dana Knele je drugom poznatom kriminalcu Darku Ašaninu, nudio na prodaju crni džip “nisan”, a uveče je otišao u hotel. Imao je samo jedan poziv, od dobrog druga Romea Savića, koji mu je na recepciji ostavio poruku da se javi. Miša Cvetinović je zbog ovog ubistva iz Nemačke izručen Jugoslaviji.

U Beogradu je u istražnom zatvoru proveo tri meseca, a onda oslobođen zbog nedostatka dokaza.

Bonus video:

AKO ŽENA MOŽE DA VODI DRŽAVU, ŠTO NE BI MOGLA DA VOZI TRAMVAJ?! Upoznajte NEVENU, prelepu vozačicu tramvaja
03:38

AKO ŽENA MOŽE DA VODI DRŽAVU, ŠTO NE BI MOGLA DA VOZI TRAMVAJ?! Upoznajte NEVENU, prelepu vozačicu tramvaja

(Espreso/Pink.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...
counterImg

Espreso.co.rs


Adria media