ŽAN POL SARTR: Posetio Tita, Miri Stupici gledao u dlan, a u "Šumaricama" je plakao kao dete

Ako si usamljen kad si sam, onda si u lošem društvu - misao je koja savršeno "korespondira" sa ovim našim danima, a pripada francuskom filozofu, romanopiscu, dramatičaru i najistaknutijem predstavniku egzistencijalizma Žan-Polu Sartru (1905-1980). Na današnji dan umro je u Parizu, autor "Mučnine", "Zida" "Bića i ništavila", drama "Prljave ruke" , "Mušice", "Iza zatvorenih vrata" - pisac koji je 1964. godine odbio da primi Nobelovu nagradu sa obraloženjem da ne želi zvaničine počasti.

Borac za sopstvenu slobodu i slobodu svih obespravljenih, Sartr je bio član Pokreta otpora tokom Drugog svetskog rata. Digao je glas protiv sovjetske intervencije u Mađarskoj, ali i ratova u Vijetnamu i Alžiru. Sa Bernardom Raselom 1967. godine organizovao je tribunal za američke ratne zločine, a kada je godinu dana kasnije uhapšen tokom studentskih demonstracija, tadašnji predsednik Šarl de Gol zatražio je da ga odmah puste, poručivši: "Ne hapsite Voltera!"

Ubeđeni levičar, Sartr se u svojoj filozofiji bavio ljudskom nemoći u svetu koji ga okružuje, verujući da je u njemu sve slučajno, odnosno da je samo slučajnost - apsolutna. Takođe, da ništa zauvek ne određuje čovekov karater, pa i da "uvek za kukavicu postoji mogućnost da više ne bude kukavica, a za heroja da prestane da bude heroj"... Već njegov prvi roman "Mučnina" (1938) opisuje osećanje odvratnosti koje se u mladom čoveku javlja kad se suoči sa neizvesnošću egzistencije.

Sartr je bio jedan od malobrojnih zapadnih intelektualaca koji su pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka obišli komunističke zemlje sa željom da na licu mesta vide kako izgledaju SSSR, Kina, Jugoslavija, Kuba. Bio je zainteresovan za naš model samoupravljanja, pa se citira i njegova izjava: "Titova Jugoslavija je realizacija moje filozofije"...

S maršalom Josipom Brozom susreo se u Beogradu 13. maja 1960. godine, a njihov razgovor vodio se na tri teme: o aktuelnoj međunarodnoj situaciji, samoupravljanju i ulozi intelektualca (posebno pisca) u socijalističkom društvu.

- Još odavno, od 1948, kad sam samo proputovao kroz vašu zemlju, želeo sam da jednom prilikom dođem i u njoj duže boravim. I evo, ta prilika mi se pužila. Ono što me interesuje jeste da vidim, da shvatim, da razumem način na koji vaši književnici reaguju na sadašnjicu, na stvarnost - izjavio je tada Sartr.

Sartr u Beogradu

_______________________________________________________________________________________________

Jovan Ćirilov o Sartru:

Ponašao se opušteno, bez ikakve poze, ali je sve prošlo bez ijedne anegdote. Sva njegova avantura bila je misaona, tako se i ponašao. Govorio je mudro, bez posebne potrebe da ikoga šarmira ili bude na nivou svoje svetske reputacije - sećao se Ćirilov susreta sa visokim gostom 1960. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

_______________________________________________________________________________________________

Upravo te godine u JDP i Ateljeu 212 izvodile su se njegove drame "Zatočenici iz Altone", odnosno "Bez izlaza". U jednom od intervjua u beogradskoj štampi govorio je o aktuelnom pozorišnom trenuku (hvaleći naš teatar), položaju čoveka u savremenom svetu, piscu i politici. Posetu je iskoristio da odgleda i svoju dramu (u režiji Mate Miloševića) na sceni JDP. Posle predstave zapisao je: "Imao sam priliku da se divim jednom velikom glumcu Milivoju Živanoviću, koji nije veliki samo u jugoslovenskim okvirima već bi predstavljao značajnog umetnika i na svakoj drugoj evropskoj sceni". Tih dana stigao je Sartr i da se druži sa beogradskim intelektualcima i studentima, da poseti Kragujevac, čak i da obiđe fabriku motora u Rakovici. Ipak, posebno se osvrnuo na obilazak Memorijalnog parka "Šumarice":

- Zaplakao sam kao malo dete. Svaki stranac bi trebalo da dođe na groblje nevinih đaka koji su najskupljom cenom platili svoj protest protiv nasilja, protiv fašizma. Teška je uspomena koju sam poneo. Ali, i divna uspomena. Kad god neko pomene Jugoslaviju, setim se Kragujevca i njegovih đaka. Herojstva celog jednog naroda...

U našoj zemlji boravio je još nekoliko puta, a 1968. našao je vremena da poseti u Bohinju i kuću svog prijatelja i kolege Vladimira Dedijera, s kojim je "delio" članstvo u "Raselovom sudu". Ostalo je zabeleženo da je tokom tog boravka gledao i Miri Stupici u dlan, obišao obližnju crkvicu...

Francuski filozof i Tito

U njegovoj svestranoj biografiji, posebno mesto zauzima veza sa Simon de Bovoar. Bila mu je životna saputnica i najbliži saradnik još od studentskih dana na Sorboni. Ovaj neobičan par zasnivao je decenijama svoj odnos na emotivnoj i intelektualnoj bliskosti, ali i seksualnoj slobodi. Nikada se nisu venčali ni živeli zajedno. Njena knjiga "Ceremonija rastanka" u kojoj je opisala poslednje, intimne Sartrove dane - naišla je na negodovanje u delu francuske javnosti.

Umro je na današnji dan, 15. aprila 1980. godine: do Monparnasa ispratilo ga je čak pedeset hiljada ljudi, odajući počast i priznanje ne samo jednom od najvećih mislilaca 20. veka već i čoveku koji je do poslednjeg daha beskompromisno branio svoje pravo na izbor i slobodu.

JUNAČKA DELA UMESTO ČAROLIJE

- MOJE prve priče bile su samo ponavljanje "Plave ptice", "Mačka u čizmama", kao i priča Morisa Bušora. One su same sa sobom razgovarale, iza moga čela, između mojih veđa. Kasnije, usudih se da ih doteram, da sebi dam u njima jednu ulogu. One izmeniše svoju prirodu; nisam voleo vile, bilo ih je suviše oko mene: junačka dela zameniše čaroliju. Ja postadoh junak; stresoh sa sebe svoje čari; više nije bilo u pitanju da se dopadnem, već da se nametnem - zapisao je u svojoj autobiografiji "Reči" Žan-Pol Sartr.

Bonus video:

espreso.co.rs/novosti.rs