OVO JE PRAVO POREKLO VANJE BULIĆA: Istina će vas ZAKUCATI

Vanja Bulić srpski je novinar, književnik i TV voditelj. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u kojem se nalazi njegova Zbirka.

Vanja Bulić, od oca Dušana i majke Bosiljke, rođen je 17. jula 1947. godine u Kumanovu a od 1952. godine živi u Beogradu. U mladosti je bio član rok sastava „Sidra” i igrao odbojku u „Radničkom”.

Bio je scenarista tri TV serije: „Jugovići” (RTS, 1988), „Drugo stanje” (BK televizija, 2006) i „Javlja mi se iz dubine duše” (TV Košava, 2007) Koscenarista je filma Lepa sela lepo gore i scenarista filma „Drugo stanje”. Radio je dugo godina i kao urednik „Duge”.

Pohađao je Devetu beogradsku gimnaziju. Studirao je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Ima tri sina Dušana, Ivana i Ognjena i unuka Todora.

Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Rad Udruženja „Adligat” podržavao je i pre formiranja, od 2008. godine, a Zbirka Vanje Bulića formirana je 2014. godine i sadrži veliki broj njegovih knjiga sa posvetama, kao i knjiga koje su njemu poklanjane sa posvetama značajnih književnika.

Vodio je „Bisere” na BK televiziji, televiziji Košava i OBN televiziji.

- Ćale je bio načelnik u Vojno-istorijskom institutu na Kalemegdanu, uhapsili su ga ujutru na poslu, a potom su upali kod nas u stan. Sve su ispreturali i uništili. Imao je bogatu biblioteku, mnoga ruska dela, pa su i to iskoristili protiv njega! Verovali ili ne, osuđen je zato što je izjavio: "Pošten čovek ne može da kupi cigare, samo kulovi i zelenaši." Ma, sve je to bilo namešteno! Čak je i jedan naš dalji rođak svedočio protiv njega. Kad smo mama i ja otišli na Durmitor, prišao joj je da se izvini. Rekao joj je: "Boso, morao sam, ne zameri", a ona ga je pljunula pravo u lice! Tata je prvo bio na Banjici, a onda su slali ljude na Goli otok da bi pravili mesta za vojna lica Hrvatske i Slovenije, jer je po pravilu trebalo da bude isti broj njih, Srba, Crnogoraca... - priča čuveni novinar.

Dušan Bulić proveo je godinu dana u zatvoru u kasarni na Banjici, a zatim tri i po na zloglasnom Golom otoku - mestu gde su završavali oni koji nisu bili po volji komunističkoj partiji. Oni koji su izgovorili pogrešnu reč, ili čitali pogrešne knjige.

Teško detinjstvo

Vanja je morao preko noći da odraste. Imao je samo pet i po godina, a brinuo je o mlađoj sestri i kući.

- Mama je bila šesti mesec trudnoće. Morala je odmah da počne da radi, pa je otišla na kiretažu. Meni je oko vrata okačila ključ od stana i zadužila me da čuvam sestru. Na papiru mi je pisala šta treba da kupim u radnji, da pokažem prodavcu... Stavljala mi je drva u kaljevu peć i ostavljala šibicu da založim - seća se autor kultnih "Bisera".

Emocije su mu pomešane. Detinjstvo pamti kao srećno i slobodno, a opet opterećeno odsustvom oca, koji mu je silno nedostajao.

- Kad smo došli u Beograd, bilo je desetak paviljona, a toaleti su bili u dvorištu. Niko se sa nama nije družio jer mi je tata bio na Golom otoku. Imao sam detinjstvo Toma Sojera i Haklberija Fina. Bare, pecanje, bambusi, ali je sivi oblak uvek bio tu. Sa nama su se družili samo Martinovići, koji su živeli preko puta nas i isto su imali člana porodice na Golom otoku. Nedavno sam saznao da sam odrastao na konjskom mesu, jer je bilo najjeftinije. To su bile rage iz Drugog svetskog rata. Ipak, svoje detinjstvo ne bih menjao ni za čije, jer ne bih postao ovakav čovek.

Za to vreme, otac nije bio na "službenom putu", ali je nekoliko puta bio na "radnom zadatku", priseća se Bulić poseta Dušanu na Banjici:

Kada je imao devet godina, majka Bosiljka, sestra Branka i on su se uputili na Goli otok. Pamti svaki trenutak tog putovanja ka mestu koje ga je podsećalo na grobnicu.

- Iz Crne Gore smo otišli za Dubrovnik, odatle brodom do Novog Vinodola. Sećam se da smo se smrzli, jer mama nije imala para, pa smo uzeli najjeftinije karte i bili na palubi, dok su nas talasi ljuljali i vetar šibao. Potom nas je mali čamac prevezao na Goli otok. Bili smo u nekoj kamenoj kućici, podsećala me je na staru Njegoševu grobnicu. Imali smo samo pola sata s njim, ništa nismo smeli da mu donesemo od namirnica. Pre toga sam na poklon dobio knjigu "Čarobna riblja kost" Čarlsa Dikensa. Riblja kost je bila naslikana preko cele strane, a verovalo se da treba da je protrljaš kao Aladinovu lampu, pa ti se ostvare želje. Svako veče pred spavanje sam je trljao i želeo da vidim tatu. Pokazao sam je ocu tokom posete, a on me je pomazio po glavi. Kad smo se vraćali s Golog otoka, stiskao sam je u naručju, ali mi je nekako ispala u vodu. Kao danas se sećam kako se leluja na talasima i odlazi moja "Čarobna kost" na dno mora - opsuje Vanja scenu od pre šezdesetak godina za Hit.

Najstariji Bulić stigao je kući jednog 29. novembra, pred zoru, sa drvenim sandukom. Onda kada je Aleksandar Ranković priznao da je 50 odsto tamošnjih zatvorenika robijalo bez ikakvog razloga.

- Moja majka Bosiljka je bila sa Cetinja, a otac Dušan sa Durmitora. Iz Drugog svetskog rata je izašao kao oficir, major Jugoslovenske armije. Poslali su ga na službu u Štip i tamo su me začeli, a rođen sam u Kumanovu. Tamo su napravili moju sestru Branku, koja je rođena u Skoplju. Onda smo zajedno otišli u Vipavu u Sloveniju, odatle u Sarajevo, zatim u Beograd. Sve u prvih pet godina mog života. Krajem 1952. uhapsili su oca i odveli na Goli otok i ja sam zahvaljujući toj činjenici postao Beograđanin. Da nije bilo toga, verovatno bih kao dete vojnog lica lutao po bivšoj Jugi i završio na Dedinju družeći se sa sumnjivim momcima, odnosno generalskom decom - priseća se Bulić prvih godina svog života.

Bonus video:

(Espreso/Informer)