Crtanje koje dušu leči! Olovka i papir vas otkrivaju, a ovi ljudi čitaju šta se krije duboko u vama (FOTO)

Od dece nema iskrenijih bića. Kada se smeju, kada plaču, pričaju... Ali i kada crtaju. Oni i tada pokazuju svoja osećanja. Strašni zmaj. Vatra. Mama i tata. Kuća bez prozora. O njima crteži govore mnogo. Zato je do njih, na neki način, najlakše dopreti. Srbin otkrio lek za sidu! Garantovano leči! (GIF) (FOTO) (VIDEO) Sa odraslima nije tako jednostavno. Zbog svakodnevnih muka i životnih problema znatno su zatvoreniji u sebe. Ipak, ima onih koji, u zrelim godinama, žele da spoznaju sebe.

Da se suoče sa strahovima, probleme ljutito pogledjau u oči. Da kažu NE porocima. Upravo oni učestvuju u terapijama crtanja, koje se održavaju na Vojno-medicinskoj akademiji, a koje su poznatije kao "Art brut terapija".

Kročili smo u prostorije ove radionice na VMA. Sačekalo nas je 20-tak pogleda dobrodošlice. Ne, ovde nisu deca koju smo prethodno pomenuli. Ovde su odrasli ljudi, različitih urasta, ali i problema. Ovde, prema rečima psihologa Tatjane Stojanović, najčešće dolaze oni koji imaju problem sa anksioznošću, depresijom, psihozom, ali i bolestima zavisnosti. Radionica počinje onda kada u ovu prostoriju rame uz rame sa Tatjanom, kroči slikar Goran Stojčetović. Iako nisu svi talentovani za crtanje, on ih animira da izvuku ono najbolje, ali i najgore iz sebe.

Počinje. U pozadini se čuje lagana, opuštajuća muzika. Preseca je cepkanje bloka papira i čangrljanje olovaka. Na "scenu" stupa Goran. Animira ih, objašnjavajući zadatak. - Danas ćemo crtati cik cak linijama, kao kada smo neodlučni. Pa, tumaramo tamo - ovamo - živopisno opisuje Goran gegajući se levo - desno.

I - počinje. Papiri šušte. Čuje se zvuk olovke koja grebe po njima. Pogledi svih sada su uprti u te bele površine prepune novih mogućnosti. Cilj je naškrabati mnogo linija, a potom, u tom izobilju neobičnih oblika, izvući neki smisleni oblik.

- Ja vidim ribu. Moj crtež je veliko more. To je zato što mi se ide na letovanje - uz osmeh objašnjava jedna nasmejana devojka.

Olovke se, dok je radionica trajala, latila i ekipa Espresa. Filip, fotoreporter je kroz more oštrih linija pokazao svoj pogled kroz objektiv. Sa druge strane, ja sam, baš kao i ona devojka pokazala koliko žudim da odem na odmor. Linijice koje sam crtala same su mi pokazale šator, drvo, sunce.

Crtanje je, dva sata kasnije, završeno. Olovke, sada već otupele, odložene su. One su svoju misiju ispunile. Ovi ljudi, koji su zbog raznoraznih problema dospeli ovde sada smelo, pred svima tumače svoje crteže, koji su prikaz onoga što osećaju, a čega možda pak i nisu svesni.

Tako je jedna gospođa nacrtala planinu, svoj rodni kraj za kojim najviše žudi. Neki su nesvesno u tom beskraju boja, iz podsvesti izvukli najružnije uspomene, na primer u vidu plamena vatre. I govorili su o tome... Zastajali, borili se. I sa knedlom u grlu pričali. Jer su tokom terapije spoznali sebe, svoje probleme, strahove, i najdublja osećanja.

Shvatili su šta taj strašni zmaj predstavlja. Shvatili da vatra ima veze sa njihovom prošlošću. Shvatili su sve, i sa time se bore. Da pobede, da prevaziđu - da svoj život nastave da žive čistog uma. Nešto su, pak, ostavili i za individualnu terapiju. I zaista, u pravu su oni koji kažu da umetnost ima lekovito dejstvo. Jer - svi su odavde izašli sa osmehom na licu - uprkos svemu. (Suzana Trajković)