Kosovo su primili, a šta ćemo sa Krimom? Da li je ovo NAJVEĆA SRAMOTA Evropske kuće fudbala? (FOTO) (VIDEO)

Gotovo je! Finito! Kaput! Kosovo je i zvanično punopravni član UEFA, pošto je Sud za arbitražu u sportu odbio žalbu Fudbalskog saveza Srbije, u kojoj se tražilo da se južnoj srpskoj pokrajini (samoproklamovanoj državi) oduzme članstvo.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Cela srpska nacija se zbog ovakve odluke iznervirala, iako je znala u kom grmu leži zec, a mi smo se setili jedne priče koju smo pisali pre oko godinu dana, a koja se odnosi na Krim, tačnije fudbal u državi koja je na legalnom referendumu odlučila da želi da se odvoji od Ukrajine i pripoji matičnoj Rusiji.

Ovo predivno poluostrvo koje se nalazi u Crnom moru trenutno ima Krimsku fudbalsku ligu, ali i pored velike želje da se i fudbalski pripoji Rusiji, UEFA to konstantno minira.

Ovo što sledi je priča o krimskom fudbalu, posle koje ćete lako moći da napravite poređenje između tog slučaja i ovog "našeg".

Sleteo sam u Simferopolj, na aerodrom sličan podgoričkom. Samo zamislite da je Podgorica u srcu Vojvodine. Vetar koji je duvao je bio znatno jači i od naše novembarske košave. Put preko Moskve veoma lagodan, brz, udoban.

Čim sam pokupio prtljag i kročio na ulice glavnog grada Krima, naslutio sam o kakvom se mestu radi. Postkomunističkom u koje nije ulagano otprilike od smrti ukrajinskog predsednika SSSR-a Nikite Hruščova. Čoveka koji je ovo poluostrvo poklonio Ukrajini sredinom pedesetih godina prošlog veka. Razlozi su brojni. Tada je Krim i otuđen od Rusa.

Od njegove smrti pa sve do danas, kada je Krim vraćen tamo gde pripada, ili kako zapadni mediji pokušavaju da nametnu – nasilno anektiran Rusiji, kao da je vreme stalo. Naravno, posle razgovora sa nekoliko novinara i meštana, tabu tema je razbijena. Nikakvo nasilje, nikakvi pritisci se nisu odigravali na ovom važnom istorijskom mestu. Više metaka je u prethodnim godinama ispucano na ulicama Beograda nego na celom poluostrvu. Velika većina ljudi koji ovde žive je ruske nacionalnosti. Preko 60 odsto.

Vožnja Simferopoljem nije bila preterano inspirativna. A ono što mi je odmah privuklo pažnju bio je nedostatak fudbalskih igrališta na ulici. Nigde nijednog terena, nijednog deteta koje juri za loptom.

Kao što sam znao i pre odlaska na Krim, fudbal na njemu ima razvijenu tradiciju. Očigledno ne kao kod nas, ali razvijenu. Klubovi poput Tavrije Simferopolj i FK Sevastopolja su bili konkurentni čak i u jakoj ukrajinskoj Premijer ligi sve dok nisu morali da prestanu u njoj da igraju iz političkih razloga. Čak je i jedan Igor Duljaj direktno iz Šahtjora prešao u Sevastopolj gde je završio karijeru. A iz Šahtjora se ne ide ukoliko nema dobre ponude.

Tavrija je čak i bila prvi šampion nezavisne Ukrajine. Uvek je bila član Premijer lige. Ljudi su odlično živeli igrajući u njoj. Stadion je gotovo uvek bio pun.

A onda se dogodio referendum 2014. godine. Preko 90 odsto birača koji su izašli na glasanje reklo je DA kada je u pitanju pripajanje matičnoj Rusiji. Sasvim logično. Iz više razloga. Mnogo novca koje ovo poluostrvo zarađuje od turizma slivalo se u ukrajinske kase, a vraćao se mali procenat. Ekonomija je bila u padu, Ukrajina u najvećoj krizi koju pamti, ljudi su bili nezadovoljni svakodnevnim životom. Posebno Rusi, Tatari, Grci, kojih na ovom ostrvu zbog bogate istorije ima mnogo.

Rusija je objavila kako je Krim njen. Zabeležena je velika pobeda za sve pripadnike bratske nam nacije. Bez pogovora, fudbalski klubovi su počeli da igraju u ruskoj Drugoj diviziji (trećem rangu takmičenja). I igrali su u njoj 13 kola. A onda je na scenu stupila UEFA. Njeni zvaničnici su rekli da krimski klubovi ne mogu da igraju u domovini, jer je Krim deo Ukrajine.

Zapitao sam se zašto…

Zato što bi UEFA bila prvo zapadno političko telo koje je priznalo Krim kao deo Rusije. Ni EU, ni SAD, ni NATO, apsolutno niko ne želi da, godinu dana posle potpuno legalnog referenduma, kakav je bio i onaj u Crnoj Gori, kaže da je ovo crnomorsko poluostrvo deo Rusije. A fudbal na njemu je mnogo propatio zbog takve odluke.

Da su tri profesionalna kluba dobila šansu da se takmiče u ruskoj ligi, ona bi sada već mogla da se popnu i do drugog ranga.

- Ruska druga divizija je slabija od krimske lige - rekao mi je David Tetruašvili, generalni direktor SKČF (Sportskog kluba černomorske flote) Sevastopolja, kluba koji je privatizacijom nasledio stari FK Sevastopolj.

Međutim, UEFA je u svom loncu zakuvala nešto sasvim drugačije. Naložila je Krimljanima da naprave svoju Premijer ligu, u kojoj bi se takmičila tri profesionalna kluba sa pet amaterskih.

- Moramo da poštujemo Uefin statut. U njemu piše da krimski klubovi pripadaju ukrajinskom savezu. Bez njene dozvole ne možemo da igramo u Rusiji. Zato su oni posle 13 kola odlučili da nas zaustave u toj nameri. Mi smo shvatili da je jedini način da napravimo sopstveno takmičenje. Ideja je sledeća – poslednjih godina u Ukrajini i za prvih godinu dana u Rusiji, Krim je imao samo tri profesionalna kluba. Čim smo saznali da ne možemo da igramo rusku ligu, iako je to za nas bilo veoma neprijatno, morali smo da sagledamo stvari onakve kakve jesu i da ceo scenario promenimo u nešto dobro i pozitivno.

A ono što je rekao posle toga me je zapanjilo. Totalno suprotno razmišljanje onom koje vlada u Srbiji. Potpuna decentralizacija fudbalske lige.

- Napravili smo Krimski Fudbalski Savez. Odlučili smo da pomognemo malim klubovima da postanu profesionalci. Neki su napravljeni od nule, neki samo pogurani. Najveći gradovi na Krimu su Sevastopolj i Simferopolj. Samo ova dva grada bi mogla da daju i po tri prvoligaša, ali to ne bi imalo smisla. Liga bi bila centralizovana. Zato smo odlučili da idemo u drugom pravcu. Okupili smo ljude sa celog Krima koji na neki način učestvuju u fudbalu. Rusko ministarstvo nam je dalo novac, i na tome smo im veoma zahvalni. Bez njih ovo ne bismo uspeli da uradimo.

Jedina prednost koju ovaj koncept može da ima za krimske klubove je mogućnost izlaska u evrokupove u narednih dve-tri godine. Doduše, ponavljam, da su ostali u ruskoj ligi, za to vreme bi, uz dodatna ulaganja kojih bi iz Moskve sigurno bilo, mogli da napreduju i do prvog ranga takmičenja, gde bi igrali protiv Zenita, CSKA, Dinama, Spartaka, Krasnodara. A možda i nije sve u uspehu, nešto je i u ljubavi prema zemlji iz koje potičete.

- Pozvali smo Uefu, pokazali joj infrastrukturu koju smo izgradili za jako malo vremena. Prikazan joj je koncept Krimskog Fudbalskog Saveza. On je prihvaćen i u Švajcarskoj i u Moskvi, jer je to u tom momentu bio jedini način da u ovoj teškoj političkoj situaciji fudbal ovde nastavlja da se razvija - dodao je ljubazni David.

Trenutno se igra prva sezona Premijer lige na Krimu. Prva na tabeli je Tavrija Simferopolj, tim sa najvećom tradicijom, drugi je Sevastopolj, treći Rubin Jalta. Tri tima koja su i pre bila profesionalna.

Interesantno je da je Tavrija klub koji i dalje ima dobru podršku među ukrajinskom populacijom. Čak je i na meču Španija – Ukrajina najveći transparent bio “SIMFEROPOLJ”. A jedan podatak je krajnje interesantan, kao i anegdota o načinu na koji sam nabasao na njega.

Kasni večernji sati, klub u Jalti. Drugarici je neko ukrao jaknu?! Tražim menadžera kluba, nalazim ga posle minut. Veoma ljubazan čovek. Kaže da se zove Aleks Smolin.

- Nema šanse da se nađe ta jakna. Ovo se veoma često dešava. Odakle si ti, pošto ne govoriš ruski? - pitao me je na engleskom, što je tamo veoma redak slučaj.

- Iz Srbije - kažem mu ja.

- Oooo, Miodrag Božović, a? Nije neki trener, imao je mnogo sreće sa Rostovom - našalio se, a nije ni znao da sam tu da bih istraživao krimski fudbal. Upitao sam ga ko je, rekao mu čime se bavim, a on se oduševio.

- Pa ja sam Aleks Smolin, igrao sam za CSKA Moskvu početkom devedesetih godina. Sada sam skaut Krasnodara i menadžer noćnog kluba.

Na moje pitanje ima li talenta na poluostrvu, tužno je odmahnuo glavom.

- Ima, ali su svi Ukrajinci, pa se u ruskoj ligi gledaju kao stranci. Nema mnogo vajde od toga.

Otišao sam na meč Rubin Jalta – Okean Kerč sutradan kako bih proverio njegovu tvrdnju. Kada ono, stvarno… Jedini pogodak u pobedi domaćeg tima postigao je Denis Ševčuk, lokalni mladić ukrajinskog porekla. Možda samo slučajnost, možda produkt veoma dobrog skautinga gospodina Smolina. Čuli smo se kada sam se vratio u Beograd. Iako veoma dobar u pronalaženju talenata, jaknu nije uspeo da locira.

I David iz Sevastopolja ima svoju verziju priče o ukrajinskim igračima.

- Kada pričamo o Krimu u globalu, ima ukrajinskih fudbalera. Njihova država je u velikoj krizi, pa oni moraju da dolaze u timove poput Kerča, Tavrije kako bi prehranili porodice. Međutim, naš tim je u malo drugačijoj situaciji. 2010. godine, prvi put kada smo igrali u ukrajinskoj Premijer ligi, 90 odsto igrača bilo je iz Sevastopolja. Imali smo profesionalni tim za najviši nivo sastavljen samo od lokalnih igrača. Plus, imali smo odličnu omladinsku školu. Mi nemamo strane legionare u ekipi. Jeste da su neki od naših igrača sada u poznim godinama, ne igraju tako dobro kao pre pet sezona, ali u svakom slučaju, to je naš tim, tim ljudi iz Sevastopolja.

Postoji i realan razlog za tako lokalpatriotsku politiku kluba sa stadionom koji prima 5.600 ljudi. Dok su igrali u prvoj i drugoj ukrajinskoj ligi, stadion je bio pun zbog kvaliteta fudbala i zbog zvezda koje su konstantno dolazile u goste – Šahtjor, Dnjepar, Dinamo Kijev... A onda, odjednom, rez. Stadioni su bili poluprazni. A sada, kada se klub vodi ovakvom politikom, navijači se vraćaju na teren, gledaju svoje prijatelje, muževe, momke, braću, komšije kako se takmiče.

Glavni cilj putovanja bio je da otkrijem da li krimski klubovi žele da zaigraju u Rusiji ili se zadovoljavaju i lokalnim prvenstvom, koje će im za dve-tri sezone dati put u Evrokupove.

- Situacija je sledeća. Krim se u ostatku sveta smatra delom Ukrajine (ni u Srbiji nije zvanično priznat prim.aut). Ukoliko se ova situacija ne promeni, ne znam da li će UEFA promeniti mišljenje. Imamo dva scenarija. Da napravimo lokalno prvenstvo, pokažemo joj da smo jaki, pa da probamo da dobijemo mesta u kvalifikacijama za njena klupska takmićenja. Drugi scenario: Ako UEFA promeni mišljenje mi ćemo odmah postati ruski klubovi - a odigrali su samo 13 kola ruskog šampionata, zbog Uefine skandalozne odluke da im zabrani igranje u matičnoj zemlji.

Međutim, ovo nije jedina struja mišljenja koje vlada u vrhuški krimskog fudbala.

- U roku od dve, maksimalno tri godine bi UEFA, koja nas je veoma unazadila, morala da prizna pripajanje Krima, pa bi tada trebalo i da zaigramo u ruskoj ligi. Mi se za to već pripremamo. Sada imamo stadion od 1.500 mesta, a u narednih par godina ćemo izgraditi najveći na poluostrvu. Na njega će moći da stane 10.000 ljudi. Rusi nam pomažu ulaganjima. Uveren sam da će se to sve brzo rešiti - istakao je potpredsednik fudbalskog saveza Jalte, prelepog grada na jugu poluostrva, Josif Naskidašvili, čovek koji je sedamdesetih godina prošlog veka branio boje Dinamo Tbilisija.

Pitanje koje sam sebi postavio pre putovanja dobilo je konkretan odgovor. Svi na poluostrvu, osim šačice Ukrajinaca, želeli bi da se takmiče u Rusiji, iz ovog ili onog razloga. Ali zapad je zagrizao i ne da. Ne znam koliko ste upoznati sa Uefinom vladajućom strukturom, ali jedan od potpredsednika je Ukrajinac Hrihorij Surkis, koji je prema mnogim mišljenjima imao veliki uticaj na odluku da se Krimljanima zabrani igranje u Rusiji.

- Svi mi bismo želeli da igramo u Rusiji, iako bismo morali da izdvajamo mnogo novca za putovanja. Pitanje je da li bismo se uopšte skrpili, ali voleli bismo da probamo - dodao je gospodin Naskidašvili.

Interesantno je to da su oba klupska funkcionera sa kojima sam pričao Gruzini, a ipak žele da se njihovi timovi priključe ruskom fudbalu, kako bi bili deo nečega većeg nego što je ova mlada krimska liga, sa malo potencijala za razvoj.

Šta li će se dogoditi posle sledeće Uefine posete Krimu? Da li će njeni zvaničnici tada dati neko mesto u Evropi ekipama sa poluostrva, ili će nastaviti da ih zavlače kao što su to radili do sada? Da li će jednom interes fudbalera koji moraju da prehranjuju svoje porodice prevladati nad interesom moćnika? Ima li Krim snage da pretrpi još jednu krizu, koja se definitivno dešava sa njegovim fudbalom?

Na sva ova pitanja, nažalost, samo vreme može da nam odgovori...

(Aleksa Radosavljević - tekst je prvobitno objavljen na Newsweek.rs)